Topola

288

двадесет хпљада. Сваном се у родољубљу надимала груд, сваки је појединац мислио, да је и њему опроштај изрекао јунак на умову! Донде су билн ганути и у тишини потресени а тада стадоше клицати, теби, и Софоклу и народноме саламинском јунаку!“ „Право је и боговима драго, Ипониче,“ рече сад Софовле, „што хвалнш Пола, али немој заборавити, признати и заслуге Димитрија и Калипида. И њнх двоје траже и поштују јелинскн градовк; и њих су двоје многој мојој трагедији поиогли, да извојује себи победу.“ „Теби ћу, ДвмнтријеД настави, „овог пута дати часнога краља Креонта; младоме Кзлипиду Исмиау. Има још два три споредна лнца, који додуше само па неколпко тренутака излазе на позорнпду, злп их ипав не бих рад био поверити ма каквим шепртљама, што их ма откуд повупе, да испомогну.“ „Дед само овамо!“ повикаше глумца. „Сваен је од нас готов, примпти колиео год хоћеш лица, ако у један мах не стоје на позорннци. Под образпном се даје све играти. * „Ту је пре свега љубавнпв Емон,“ рече Софокле; „тај тек онда излази на позорниду, вад су Антигону већ одвели на смрт. “ „Е па дај онда мени љубавнпка Емона!“ викне Пол. „Слепога врача Тиреспју мора узети Itamur, “ настави Софокле. „Па има онда још и