Topola

289

један стражар и гласник. Њих двоје имају велике ириповетке да кажу. А приповетке треба на позорници казивати свагда што може човек боље. Ништа није непријатније, него кад их муца човек, који једва уме да говори. Ја сам се одлучио, да те две мале улоге одиграм главом ја. Та и у пређашњим сам се својим комадвма по који пут тако уплео.“ Глумца стану пљескати песнику, диче се као тим друштвом. И Ипоник пристане. „Напослетку је ту још Евриднка, женаКреонтова“ рече Софокле; „она излази с неколико речи пред крај трагедије.* „Дед амо Еврздаку!“ викне Пол. „Дао сам ју већ!“ одговори Софокле. д Неко, ко још никад није ступио на позорницу, а хоће, да му се аме не каже, тај је неко рад да одигра Евридику*. Ипоник и глумци радознали су биди, да чују, ко је тај неко, а још их је већма боцкало то. што је песнив погледао некако тајанствено. Узалуд су га молили, ни речи им није хтео рећи више. Затим је дао глумцима трагедију у препису, упутио их још, како да схвате и прикажу своје улоге, и наредио, како да се одену, кад буду игради. Ипоник им онда прикаже петнаест коревта а и коровођу, па их позове, да буду на данашњим вежбама кора.

Аспасија.