Topola

294

наствх хаљнна са лепим ресама и других таквих ствари, што Телесипа неће или није ххела да првмв, хо је, разумно узевши, лудост и убихачна попашност. Такво је леаохарење штехно. Женајежена, рекох ти. У име мудросхи, окани се сањарије, окани се лепе Милићанке Аспасије!“ „Јесам ли ја врив*. запиха Перикле смешећи се. „шхо су богови лепоха на свеху дала већу моћ него мудросхи? 1 * Тога се дана догодило нешхо, шхо се не би допало било Периклу, да је случајно очима хо видио; можда бн му подрмало било веру у чесхихосх Мвлићанчину и напраснии димом и паром помухндо врели жар његовог одушевљења за њу, као вахру на огњишху, вад успе човек воде на њу. Већ су више пуха вшли похајни весници од Аспасије до песника Софокла, од песника Софокаа до Милићанке. Да, једаред су видили баш главом песника, кад је пред вече кришом ушао у дом лепе друге Периклове. Али је хога пуха Аспасију на поврахку дома прахио човек један; суседк су, као обачно, вребали хе им се у мраку учинило, да је хај прахилац Перивле. Но ннје био хо Перикле; био је хо Софокле, Кад су дошлв пред кухња враха, засхали су обоје за један час. Јесу ли премвшљали, да ли да прахвлац префе преко прага