Topola

312

одгоневути. Али ко зна, можда има још што да му каже? У то дође до тремника. Роб му првђе па га кроз пусте уличзце одведе до баштенске неке ограде. Ту застане ва отвори мала врата, Периале је стајао на Теодотином прагу. Могао је ући. Нико га није видио. Сдавуљи су прижељкивали по џбуњу у башти. Али наједаред застане Перикле, Сад се тек сетио, да сад, баш сад нема ни најаање воље разговарати се с Теодотом . . . Сам се себи вачудио. Рекне робу, да Ре другом приликом доРи на та вратаоца. Забезекнуто му је роб погледао у дице. А Перикле лагано оде својвм путем. Изашао је био н месец. У његовом се светилу засијало море а врхови се брегова атичких забелили као сребро. Ваздух је био мек, чисто крепи. У то још једаред из даљине забрује одломци оесме у кору „Ероте, први нам јуначе“. Момчадија, враћајући се из позоришта, удесила одломке оне песие Ероту, која их је одушевнла, па пева у благу ноћ пролетњу... Другп се још пемир придружио унутрашн.ем узбуђењу Перакловом п мпслима његовии о Аспасији. Завидио је Софоклу и Ипонику, што су тога дана увенчани билн ловорои. Бзло му је, као да му ваља опасати мач, свупитз војску или лађе те одјуритз, да