Topola

22

Одрече л’ се нае.иде Жнв човек, том не вреди вшпе живот сав: Тај моме оку живо-мртав пвгледа! Па моћан да си, богат, да сп чак и крал>: Не вреди све то ништ’, та то је само еен, Кад ј е д н о г нема живот; миле насладе! —“

»Ја славим насладу,«* рече ва то Софокле, »не само с тога, што жпвоту даје угодности, него што му даје и лепо т е. Има живот п многе страхоте, па често се већ запитало; да лн не би боље бпло не жпвети, него живети ? Али како ето жпвпмо, то немамо куд, него морамо гледатп, да жпвотнп понор п његове страхоте, колнко можемо, преспемо цвећем лепоте п њене сестре-блпзанице, радостп. Уска је ограда оградила биће човечје; алп је дозвољено међу том оградом битп човек и у малу кругу лепо и племенпто развптп чисто човештво. А човек бптп јесте битп племенпт п благ, племенпту пак, веДро-благу ограда ја лепа иера, крај које човек божански осећа своје биће. Нека буде Јелину днка, да га зову како леппм и ведрим, тако и племенптнм •и благпм!« «Хвала ти за ту реч!« рече Перикле. »Мени су по кад кад у рату замерали, да сам сувише благ ii попустљнв, алп сам ја увек мислио, да раднм као Јелнн. Ако узбуде опет борбе, бпло на мору или на суву, замолпћу народ атпнски, да ми даде песвнка «Антдгоне», да ли буде уз колено, сустратиг.