Topola

37

Па кад су пспразниди последње пехаре, руковаше се па се у зору разиђоше са дома ПпониЕОва. »Јеси ли ит и задовољан симпосијархкин>ом, што ју онако похвали Протагора?« Таво је Аспасија запитала Перикла, кад се нашла с њиме насамо. »Од данас ти се још већма дивим,« рече Перикле; »али не бојиш ли се, да те нешто лање волим ?« »А за што то?« запита Аспасија. »За сваког имаш ти нешто,« одговори Перикле; »шта си оставила за Перикла?« »Себе саму /« одговори Аспасија. Он је пољуби у чело а она га обгрли меким рукама. »Не знам,« рече Перикле, опраштајући се с њоме, »или бих да појурим на бојиште, далеко од тебе, или бих с тобом да проживим медљан један месец милоште у идилској мирноћи, да нас нико не буни.* Можда ће ти у добри час дати вишњи богови ово или оно, или обоје у један мах!« одврати Аспасија. Милићаека је тога јутра склопила уморне лепе очи у уверењу, да је опет ближе дошла смеру. Оетила се часа, кад је понижена морала отићи са Периклова дома; сећала се горде Телесипе. што је мислила, да је нико не сме дирнути, да је нико не ће свргнути са