Topola

кад би било две или впше бескрајности, морале би једна другу ограничавати, не би дакле више биле бескрајне а васелена мора бити нешто у себи истоврсно, јер кад бн било одиста неистоврсно, н ј бо постојало више једно, него много, много пак не може постојати, јер да постоји, то само тако изгледа, важи само као чулно опажање, не као иислилачко расматрање духа . . . Кад случајно придођоше неколико другпх стратига и тријирараха, који са великом радозналошћу изгледаху крај нашим преговорима о миру но сад видегае да се самљански војвода и ја разговарамо о безграничности свега и о бескрајности непосталога бића, стадоше као запањени а зинули, нас двоје пак сами морадосмо се насмејати, опажајући, како се баш ми, који смо мало пре бродским кљуновима и самртним погађајима беснели један на другог, сад заплетосмо у разговор такве врсте. Како сам ја таква вачела, како их изношаше Мелнс, у Атини често слушао из уста Зинонових те су ме та елеатска спорна питања свавда живо занимала, то нисам остао дужан одговора Мелису те се наш разговор одиста изврзао био у праву философску распру. »Колпко би било боље«, рекох Мелису, се растајасмо, стискујући му руку, »кад бисмо сви ми Јелини, докле по обалаиа и острвима допире ваш језнк, били у току времееа спојенн и политичком заједвицом, кад нам је душевна

6б

Аспасија 11.