Topola

67

него п осећам његово бескрајно прајединство свега бића . . . Чешће, но што ћеш ми можда и верова I и, мислим на те, на другове у Атини и на оно, што онде под њиховим рукама сазрева да буде готово. Сад, како је овде, као што изгледа, најтеже већ урађено те ме можда дуготрајна, несносна опсада осуђује на престају, која је готово то исто, што и нерад, смем ваљда признати своју чежњу за Атином а да се са ње не стидим. Несрећа, која је задесила радника у зндању Партенона и коју је Дијопит тако злобно употребио, веома ми се коснула срца. Поручио сам Ипократу, да се заузме за кукавног човека, ако је жив, па ако нам пође за руком те га спасемо и Дијопита посрамиио, заветујем се, да ћу Паладн Игијеји у захвалу за то дићи олтар на Акропољу. Што се пак тиче честите мазге Каликратове, ја мислим, да њу треба сматрати као створење, које се вредноћом својом показало заслужно по опгату ствар атинску, те како би се предупредило, да јој мржња Дијоиитова не буде опасна, израдио сам јој повластицу, да сме пасти и омрсити се, где год јој је воља, а све, што можда од туђега имања узме или оштети, да се власницима накнади из државног новца.« Јога пре но што је Аспасија нашла згоде да Периклу одговори на то писмо, добије наново неколико редака од њега, у којима је по-