Topola

89

изгледало као чадор. У том прпбежишту, које беше одељено од свег света н у које само двоје драгих могаху улазити, провођаху радосне часе. Овде уживаху сигурну самоћу затворене одаје, но без потмуле њене запаре; над љнма беше слободни етир а до њих допираху слатки, мирисои зачињени и свежи поветарцн ез шумиде. Усамљеност миртове шумице, усамљеност куће не беше њпма довољна; као но нежни голубови одлетеше на кров, до мнлога места, што се уклонило у етир, па само што имађаше крила, могаше онамо иоћн за њпма; голубови, пауни, цвркутаве птиде певачице. Ту се њих двоје одмараху међу цвећем, ту читаше Аспасија свом другу песннкове спевове, који у њених устих добијаху ванредан чар, ту га она, певајући уза струне, опијаше сребрним својим тоновима, мађијом свога гласа, који се умеде улагивати и слушаочеву душу миљем пунити, овде му причаше красне милитсхсе бајке, овде њих двоје ћеретаху час будаласто као деца, час мудро као седобради старци. Овде могаху око себе и нада себе скупљати скрлетне рупде те као богови, утонули у олимпску ружичну светлост, са преображеним телнма дисати у скрлетну сутону. Или могаху пустити јасни сјај сунчани да се од горе разлије до њих те се драган у повећаној дражи као етирској прилици могаше дивити лиду и удовима драгане своје, који беху преливени