Topola

у Дубровнпк, илп србпн илп влах плп чиј год човек да купује, сваки да пде слободно, да га не устављам ја Вук на ћеФалија ни други ко. Дубровчани пзмеђу себе да се парнпче пред конзулом дубровачким п њпховим судијама, и што суди конзул п његове судмјо, на то да пристану; ако ли не би хтео Дубровчаннн пристати на тај суд, да је вољан ковзул и његове судије везатп га, док не плати што је осуђен, а тај закон да није вољан погазптп ћеФалпја нн -пвладалац® ни ја Вук. Ако се случи Дубровчанину смрт у мојга земљи, што је гвегова имања, да за то немам посла ја Вук ни мој ћеФалија ни другп ко, него да је тога, коме онај остави на смртп, или дубровачко Који су' се Дубровчанп забаштиннлп ао мојим градовима, ти да зпдају град п чувају; који су гости и нису се забаштинили, како пм Је год воља. Ако се разбије лађа дубровачка у приморју, што утече у моЈу земљу, који Је закон о томе био у прве господе и у цара Степана, таЈ закон да Је и сада, За тргове поморске и за сланице ако ми бог помогне те буде туде моЈе владање, где су билп тргови п сланице у прве господе и у цара Степана, ту да буду и сада, а нигде на другом месту да не буду. Ако се догоди те се свадим с'Дубровником, да им Јавим на шест месеци пре тога, те да изађу сви Дубровчани из земље моЈе слободно с.имањем" 48 . На повељн долазе као сведоци три „властелгша Вукова", међу коЈима Један Је челник, као год што на ЛазаревоЈ повељи има његов челник. Ако упоредимо повељу Вукову с Лазаревом, видећемо ове разлике: У почетку кпез Лазар каже, да га Је бог поставио господином „земљи сраској и иоморју и странама аодунавским' 1 -, ана краЈу повеље мо.ш оиога, коЈи после њега буде господар „земљи сраској ", или од синова његових, или од рода његова или ма ко други, да не по-

48 . IШ. 20 9.

19

В У К БРА.НКОСИЋ