Topola

Silan je bio utisak tih stihova, miloglasnih poput skladne glasbe, a bojadisanih poput slikarskog remek-djela. To fe bio nov poetični sviet, pravi oblik romatične lirike, a i žestok juriš na klasičnu odu. Nekoliko dana za tim izidje mu tužna pripoviest »Zadnji dan jednogosudjenika« (Le dernier jour d’un condamne). U njoj nam pjesnik iznosi pred oči duševne i tjeiesne muke čovjeka »na bielom hljebu«. Victor Hugo se užasno sgražao smrtne kazni, te ju je cieloga svoga života pobijao, gdjegod je mogao. Kasnije je u to ime prikazao groznu sliku u svom »Ciaude Gueux« (g. 1834.), a i u saboru je (g. 1848.) podupirao priedlog, da se dokine smrtna kazan. Još iste godine napisa on i dramu »Marion de Lorme«. U njoj je prvi put obradio onu svoju omiljelu temu o propaloj duši, u kojoj je zaostaia još jedna iskrica, koja se može razplamtiti do čestitosti i plemenitosti. Marion de Lorme je na glasu dvorska milosnica za vrieme Ljudevita XIII. Najednom njezino vruće srce bukne nevinom i čistom ijubavi, koja je preobrazi i oplemeni. Nu eto neumitne sudbine i stane joj na put. Njezin se dragi ogriešio o zakon, te mora poginuti; a ona, da ga spase, postane opet ono, što je i bila; nu uzalud. Ta je daklem drama, kako se vidi, predteča svih onih kasnijih »gospodja sa kamelijama«. 1 Cenzura je odbila taj komad, premda je Hugo išao sam kralju Karlu X. i rainistru mu, da izmoli dozvolu. Razlog pak zabrani nije bila toliko ta glasovita milostnica, nego što je u toj drami Ljudevit XIII. bio naslikan ne baš laskavim bojama istine. Odbivši ponosito omašnu nagradu, što no mu je ponudio kralj kao odštetu, lati se on odmah drugoga posla, kojemu je gradlvo uzeo iz španskoga života, a osnovu mu smislio bio već početkom godine. Za kratko vrieme, za nekih 25 dana, napiše on nov komad »Hernani«, koji će pribaviti pobjedu romantičkim načelima.

1 Poznata je ona njegova: „Oh! n’insultez jamais une temme qui tombe!“ Chants du Crepuscule, XIV.

208

Victor Hugo.