Topola

дита, и кад до кредита не може да дође на други. начин, он га тражи код зеленаша. О овоме је било говора раније.

(2) Пропадање задруге. То објашњује зашто кредит тражи и онај сељак који се не бави трговином. Тај се сељак не задужује због капитала који би му био потребан као пољопривреднику. Његови су зајмови чисто потрошачки; ти потрошачки зајмови постали су једна потреба за раздруженог, инокосног сељака. С пропадањем задруге врши се прелаз из природне у новчану привреду. Сељак не живи више у великим породичним заједницама које производе више или мање све што њиховим члановима треба. Сељак живи сам, са својом ужом породицом, женом и децом; у том уском кругу кућевна радиност не може онако цветати као у задрузи; сељак све више мора куповати оно што му треба, следствено, осећа све веТу потребу за новцем. У исто време, наступа и живљи додир између вароши и села (под Турцима, сеоски живаљ бегао је од вароши, у шуме и планине); сељак познаје варошки живот; по селима се отварају дуТани и механе. Сељак се навикава на каву и шеТер; облачи се у чоју; узима земљано посуђе место дрвенога; кречи куТу и покрива је ћерамидом. 1 Не само, дакле, да све више мора куповати оно што му треба, него и његове потребе постају све многобројније и финије. УлазеТи у новчану привреду, сељак нема одмах све оне особине које се на том ступњу привредног развитка траже; нема довољно „економног рационализма“; не уме да живи с рачуном. Њему треба много искуства и злопатње, па да колико-толико научи мислити у новчаним односима, научи видети своје приходе и расходе једне према другима као две суме које ваља држати у равнотежи. Као сви они који потребу новца тек почињу осе Тати, он гледа да дође до новца пошто-пото, не мислећи много на то како ће вратити оно што узајми. Он се задужује као млад човек који још не зна шта то значи, који још није искусио колико је дуг „зао друг“. Треба додати да сељак има јаких повода за задуживање. С једне стране, он је још без новчане готовине; његов део који је изнео из задруге, састоји се у земљи и стоци; он још није научио да штеди; дух штедње има код њега тек да се развије у фази новчане привреде. Болест, смртни случај у породици затиче сељака неспремна; хтео не хтео, он мора да се задужује. С друге стране, производе свога рада сељак не претвара у новац свакодневно него у одређеним размацима времена; нпр. кад сабере и прода летину; о сточним панађу-

1 СН (1856) 143. СН (1859) 70 и 89. Световид, (1857) 23.

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА