Topola

увозних царина на аустријску робу, везао нам је унеколико руке и у погледу провозних царина. На робу која је ишла преко Србије у Цариград, Солун, Једрене, или која је из тих места била експедована преко Србије, није се могла наплаћивати никаква царина. Ми смо остали потпуни господари само извозних царина. И зато кад је 1856 хтела повећати царинске приходе, наша Влада подиже извозну царину на свиње, од два на три цванцика, на пар. 1 Али с повишавањем извозних царина није се могло терати далеко, а да се не нашкоди нашем извозу. Из свега овога излази да је Влада, у незнатној мери само, могла повећавати царинске приходе; она није уживала потпуну слободу у утврђивању царинских ставова; везана аустријско-турским уговорима, она је извесне царинске ставове, и то најглавније, морала сматрати као неприкосновене.

Код оба главна прихода, и код данка, и код царине, наилазимо наједно исто: Влади је немогуКно да их повећа. Данак не може да повећа због прећутне обвезе коју је узела према народу да га неће повећавати, и у опште због оскудице снаге за непопуларне мере. Царинске приходе може да повећава само у ограниченој мери ; главни извор царинских прихода биле су увозне царине, специјално, увозне царине према Аустрији; у њих пак Влада не сме да дира. Докле расходи из дана у дан расту, дотле су главни приходи, тако рећи, заустављени на једној тачки; данак од пет талира и увозне царине од 3% изгледају непроменљиви.

Али, кад је немогућно повећати приходе, како онда да се покрије дефицит? Одговор је прост: има готовине; она ће се трошити.

С готовином стајало је овако. Она је имала своју одвојену касу. Поред ручне касе где су утицали годишњи приходи, постојала је једна нарочита, „резервна 11 или „непокретна“ каса, у коју су остављани буџетски вишци. Та деоба на две касе није се оснивала на законском тексту него на пракси. 2 Тек 1858, кад је донесен закон о државном буџету, резервна је каса постала законска установа. Јер ту се, у § 22, предвиђа да ће се све што претекне од прихода над расходима стављати у резервну касу.

Државна је готовина имала двојаку намену. С једне стране, то је био резервни фонд, одакле су се покривали они расходи

нистра финансија, код Димитрија Матића, Јавно право Књажества Србије (1851) 63, 79. СА (1859) 833.

1 СА (1856) 853.

2 СА (1854) 370. СА (1860) 916.

110

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА