Topola

ни иначе нису имали много прецизности у идејама, постао је, у овој источњачкој фразеологији, на неким местима загонетно мутан.

Најзад, органски закони издани после Устава од 1838, стајали су донекле у противуречности с њиме. У те се законе уносило што год се хтело, без обзира на то да ли се то слаже с Уставом. Шта више, било је људи који су држали да путем специјалних закона могу поправити све оно што је, по њихову мишљењу, било у Уставу погрешно. На тај начин, дошло се до једнога уставног система који је не само био непрецизан и нејасан, него чак у појединим деловима и противуречан. Док је код Кнеза и Савета било добре воље за споразум и заједнички рад, ове мане уставног система нису се осећале у пракси. Али, чим је између Кнеза и Савета дошло до сукоба, њихов је сукоб налазио у уставном систему само подстицања а никако предохране.

По Уставу од 1838, Савет је имао седамнаест чланова, који су морали бити српски држављани, имати тридесет и пет година, и „притјажавати добра недвижима.“ Ово су врло прости услови који се разумеју по себи. Последњи услов, да саветници морају имати непокретног имања, јамачно не треба схватити као неку имовинску квалификацију и као неку врсту ценза. У то време, била је обична ствар имати своју кућу и нешто земље; човек без „недвижимих добара" морао је тада изгледати као да није настањен у правом смислу речи.

По члану 8. Устава, саветнике је постављао Кнез, али „под условијем, да они буду совршено познани између њиови сограждана, својом способностију и своим качеством честног човека, да су учинили какове услуге својему отечеству, и заслужили одобреније обште.“ Кнез је, дакле, дужан да узима за саветнике људе заслужне и популарне; поред његовог поверења, они треба да уживају још и народно. Ова одредба, без сумње, стоји у вези с оном старом идејом још из првог устанка, да у Савету треба да буду представљене све нахије преко својих главних људи. Ова је претпоставка тим пре допуштена, што је по члану 6. Устава саветника било тачно седамнаест, колико и нахија. На Скупштини од 1848 чуле су се жеље да сваки саветник буде из друге нахије, 1 што само потврђује ту претпоставку да је по Уставу од 1838, Савет требао да буде једна врста народног представништва, скуп најпознатијих и најугледнијих људи у народу.

1 Зборник IV 178.

118

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА