Topola

У Устројству Савета од 1839 1 наведен је цео члан 8. Устава, и онда додано још и ово: „Тога ради при случају избора таковог (тј. избора саветника) нуждно је предварително предложеније и мњеније Совета.“ Тенденција је овога законског прописа јасна: да не би Кнез попунио Савет својим љубимцима, законодавац му је прописао да не сме поставити за саветника никога кога му Савет не би предложио као човека заслужног и у народу познатог. Али, ма колико у духу Устава, овај се пропис није слагао с уставним текстом, по коме је право постављати саветнике припадало искључиво Кнезу, и по коме ни у колико није изгледало да у вршењу тога права Кнез стоји под надзором Савета. Ова противуречност између Устава и Саветског Устројства даКе доцније јаког подстицања сукобима између Кнеза и Савета.

Кнез, који је постављао саветнике, није имао право да их смени. Они су били непокретни, јер иначе не би били довољно независни од Кнеза, кога су имали да ограничавају. Под Уставом од 1838, сви су чиновници били непокретни у толико, што нико није могао изгубити службу друкчије него услед судске пресуде. Али та општа чиновничка непокретност била је код саветника појачана чланом 17. Устава, по коме саветници нису могли бити збачени, „докле не би било доказано код... Високе Порте, да су се они учинили повини због каквог преступленија, или због нарушенија закона и уредба земаљски.“ Да би саветник могао бити лишен звања, тражио се врх судске пресуде још и Портин пристанак. За разлику од осталих чиновника, саветници нису потпадали под судску власт у пуној мери; они су чак и противу њених одлука могли наћи заштите код Порте; управо, могло би се рећи да су они уживали нешто налик на ванобласност. Редакција члана 17. није била најјаснија. Ако не на Порти, а оно у Србији, он је тумачен на два разна начина: једно је тумачење било ово које смо изложили; по другом тумачењу, члан 17. није значио да се за збацивање саветника мора тражити и Портин пристанак, него је значио да саветници могу бити збачени не само за повреде наших закона, него и за кривице учињене према Порти (али и за ове кривице имали су да им суде наши судови). Ово двојако тумачење једнога тако важног члана као што је био члан 17., могло је само повећати нејасности и противуречности тадашњега уставног система.

' Зборник 1 16.

119

ВРХОВНА ВЛАСТ ПО УСТАВУ од 1838