Topola

збуњена и лабава. До јаке и енергичне извршне власти могло се доћи само тако, ако би се врховна управа усредсредила на једном месту, а то је код Кнеза.

Ко би на спор између Кнеза и Савета гледао с модерним појмовима, тај би, може бити, нашао сличности између тога спора и оних спорова који се воде између монарха и парламента у земљама, где је добивена уставност, али не с њоме и парламентарност. У таквим земљама монарх покушава да надлежност парламента сведе на што мању меру, на чисто законодавне послове; докле парламенат покушава да своје мишљење натури Влади и у политичким питањима, и да Владу учини за цео њен рад одговорном пред собом. Треба само место парламента замислити једно много мање тело и уз то без представничког карактера, један олигархијски Савет, па је то онда онај исти сукоб који је код нас постојао под Уставом од 1838.

Било је врло незгодно за цео уставобранитељски режим, што односи између Кнеза и Савета нису били јасно одређени. То је изазивало честе уставне сукобе који су слабили цео режим. Најгоре је било то, што су законски текстови били не само нејасни, него отворено противуречни. Кнез се могао позивати на оне прописе Устава, по којима је он имао право да поставља министре. Савет се опет могао позивати на оне прописе свога устројства по коме су само саветници могли бити постављени за министре. Спор између Кнеза и Савета претварао .се у један спор о тумачењу Устава, јер, на крају крајева, све је изилазило на то питање, да ли је Устројство Савета сагласно с Уставом. На несреКу, под Уставом од 1838, спорове о тумачењу Устава била је надлежна да решава Порта, пошто је тај Устав био издан у облику једнога њеног хатишерифа. И ту су сада настајале нове тешко Ке. Ако Порта не би хтела, нико је није могао натерати да реши уставни спор између Кнеза и Савета. Њу нико није могао спречити да не врати оба парничара кући, без пресуде, не решивши ствар ни у једном ни у другом смислу. У пракси се тако нешто једанпут и десило. Претпостављајући пак, да се Порта прими решења спора, она није давала никаква јемства за правилно решење. Она се није руководила законским него политичким, а у српским стварима чак и новчаним разлозима. У једном спору између ђаура Турчин је био сасвим способан да са сувереним презирањем огласи уставно за неуставно, а неуставно за уставно. Тражити од Порте да реши уставни спор између Кнеза и Савета, било је како за једну тако и за другу страну исто тако ризично као

125

ВРХОВНА ВЛАСТ ПО УСТАВУ од 1838