Topola

неке од њих баш 1858. При крају уставобранитељског режима било се дошло дотле да се противу судске пресуде није могло жалити Кнезу и министру, и да су до извесне суме општински и првостепени судови судили у последњој надлежности. Од онога широког права жалбе којим се било почело, није остало много. Почело се тиме да је сељак, за најмању суму, могао иКи на пет-шест разних инстанција; свршило се тиме да му је обра Кање на више судове било допуштено тек у парницама преко 2000 гроша (1000 гр. пор.). Тим поводом писано је у једном листу, да се парнице до 2000 гр. могу избројати на прсте, и да је највеКем делу грађана остављено да правде тражи само код једнога суда. 1

Организација судова била је један узрок спорога суђења; парнични поступак био је други. Законику о грађанско-судском поступку од 1853 замерано је да није усвојио начело усмености, и да је то главни разлог што се код нас суди споро. На први поглед изгледа да је законик од 1853 усвојио баш начело усмености. Парничари су предстајали суду лично и саопштавали усмено шта су имали. Али било је ово. Парнице се нису извиђале у пуном заседању, где би судије стварале своје мишљење на основи усмених исказа парничних страна и сведока, и где би белешка била од споредног значаја. Уместо тога, парнице су се извиђале у одборима, тј. пред једним чланом и писаром. Ту су се парничне стране и сведоци саслушавали на протокол, и после, на основи тих аката саслушања, доносила пресуда. Под таквим околностима протокол је постао важнији од усменог исказа, и с тога се могло тврдити да законик од 1853 није усвојио потпуну усменост парничнога поступка, него нешто на средини између писмености и усмености. Законик од 1853 успоравао је ток парница и на други начин. Пошто би тужилац поднео тужбу, одређивало се рочиште пред одбором на коме је туженик имао дати свој одговор, тзв. „отпор“. По саслушању „отпора“ тужитељ је могао тражити продужење рочишта, да би спремио свој одговор. Исто тако, на другом рочишту, могао је опет туженик тражити продужење, да би спремио свој нови „отпор“. Ово продуживање рочишта с целим системом реплика и дуплика без сумње је заплетало и одуговлачило ствари. Најзад, законик од 1853 имао је једну велику празнину: није говорио ништа о кратком суђењу по писменим

1 СД (1858) 13.

20

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВЛ ВЛАДА