Topola

исправама. Дугови утврђени јавним и приватним исправама, који нису могли бити предмет спора, извиђали су се и судили са свима формалностима редовнога поступка. Ово је задавало такве тешкоће у пракси, да су неки чланови Владе долазили на мисао да би требало „да таква чиста потраживања, која се на документима оснивају, без судејског утицаја и пресуде, полицајне власти наплаћују 11 . 1

Законик од 1853 неоспорно је крив, бар у извесној мери, за споро суђење. Ипак не треба заборавити да повика на сувишне судске форме које успоравају суђење, почиње пре тога законика, још четрдесетих година. Међутим, пре законика од 1853, прописи о парничном поступку били су сасвим ретки; судови нису били збуњени сувишним формама; напротив, њих је збуњивало то што никакве форме нису биле прописане за њихов рад, због чега нису знали како да се у ком случају понашају.- Откуда онда повика на сувишне судске форме? Изгледа да се под тим називом мислило поглавито на писменост која се била увела у судске послове. Раније, искази парничних страна и сведока нису записивани; једини писмени акт парничног поступка била је пресуда. То се објашњује ондашњимјош патријархалним начином суђења: парничне би стране рекле шта имају и'суд би одмах пресуђивао. 3 Сада пак бележени су сви искази парничних страна и сви искази сведока. Поступак код првостепених судова био је истина усмен, али над њима су постојали виши судови који су судили и решавали на основи аката; због њих се и код првостепених судова морало толикр писати и бележити. Раније, ко се хтео жалити вишем суду, ишао му је на ноге, носећи собом пресуду првостепеног суда. 4 Ово је без сумње било теретно за онога који се жалио, нарочито кад се узме да је морао водити и своје сведоке. Да би се жалба на више судове олакшала, код њих је уведен писмени поступак, због чега се после ни код првостепених судова није могао одржати стари начин суђења.

Кад су се једном стали бележити искази парничних страна и сведока, парнични поступак морао је бити успорен. Парничне стране и сведоци били су махом прости људи; они су причали на дугачко и широко, и опет се није знало шта хоКе да кажу.

1 СН (1858) 99.

- СА (1845) 173. СА (1846) 279.

3 СН (1859) 28.

4 ЉПегп.

21

С У д