Topola

времену, то је била права казна, нарочито за човека с породицом. Што је главно, у то време, чиновници су се занимали економијом, имали нешто имања, држали мало стоке; у случају премештаја, они су морали да растуре не само кућу него и једно читаво газдинство. 1 Под Карађорђеви-ћем, премештаји чиновнички доста су чести; исто су тако честе и жалбе чиновника на премештај као на нечовечну меру. Али, ако су чиновнички премештаји били тако чести, то је долазило отуда што је Влада, кад би хтела осетније казнити чиновника, могла само да га премести.

Поред Владиних жалби на чиновништво, постоје и народне. Народ је желео за чиновнике људе из свога краја, своје земљаке с којима се пријатеља и рођака, с којима поред службених веза има и приватне, због чега после и службени односи између њега и чиновника постају интимнији, скоро фамилијарни. Бити управљан од непознатог човека, строго пословним начином, народу је изгледало полу-робовање. Под уставобранитељима, пак, с развитком бирократског система, све се чешће дешавало да за народне старешине долазе људи из друге нахије; од старешине се сада тражи, на првом месту, школованост или бар писменост, па тек онда да је познат и виђен у народу којим управља. Због учестаних премештаја, опет, чиновник је све мање могао ухватити корена у месту своје службе; место службе постајало је све више место пролаза. Народ није био задовољан овим новим чиновништвом које није поникло из његове средине и није било с њиме срођено; на Скупштини од 1848, међу осталим народним жељама, чује се и та да се полицијски и судскн чиновници узимају између мештана.' 2

Али, под бирократским системом, не само да су се стале кидати локалне везе између чиновника и народа, него се десило и нешто горе; државна се служба стала пунити „неотечественим" синовима. Чим је у државној служби постало важније бити школован него бити познат у народу, Срби из Аустрије могли су да покажу боље квалификације за државну службу него рођени Шумадинци. На све стране они се виде на првим чиновничким положајима. Нпр. два саветника, директор и први секретар Кнежеве Канцеларије, главни секретар Савета, начелници у сва четири министарства, све су то

1 СА (1855) 210.

- Зборник IV 192.

40

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВа ВЛАДА