Topola

памет уче ствари које нису разумевали, и које ни сами професори нису били увек у стању да им објасне. У осталоме, да би се наши гимназисти уздигли до човечности, није било доста тумачити им Виргилија и Хорација, Гетеа и Шилера; требало је да се и њихов живот ван школе колико толико слаже с тим елегантно књижевним образовањем. Међутим, у једном акту Министарства Просвете из 1846 каже се да се „у Београду сматра за стидно стране ђаке на косту и квартиру држати“, и да с тога „ови од части код најскареднији лица пребивати имају, од части по крчмама и меанама ране се.“ И још се говори о томе како је Београд постао „сместиштем најгрубије развратности и безнаравија“; пун покварених и пропалих људи и жена „из Босне, Аустрије, Ал.баније, Бугарске и други предела". 1 После једног часа, где су им тумачене лепоте класичних писаца, или после једног часа из „украшеног словосочиненија“ (зупlахl'з огпа!а), наши гимназисти, кандидати за човечност, одлазили су у свој јадни сиротињски стан код каквог „најскареднијег лица“, пошто би претходно свратили на ручак у какву ашчиницу или бурегџиницу, где би се срели с тим олошем, сакупљеним у Београд из целе Отоманске Царевине. Шта им је онда могло остати од оне човечности којом је шкбла имала да их облагороди?

Устројство гимназија од 1844 трајало је до 1853. Тада га мења Платон СимоновиТ, Србин из Војводине, који је у Русији био постао професор лицеја, дошао у Србију тек као руски пенсионар, и ту за кратко време вршио диктаторску власт у просвети. Ово су главне црте новог устројства гимназија које је он израдио. Место два виша разреда заводе се три, и вишим разредима одузима се име разреда човечности. Предмети као митологија, древности словенске и друге, толковање стихотвораца, укидају се. Заводе се нови предмети историја српске књижевности и физика; математици се поклања више пажње. Али што нови наставни програм нарочито карактерише то су многобројни језици. Ту су не само латински и немачки, који су се и дотле учили, него још старословенски, старо-грчки, француски. Гимназија, по речима Ђорђа Малетића, постаје завод за учење језика. 2 И нпр. 1855, приликом класификације, кад је било „торжество гимназије“, ђаци београдске гимназије држе слова на пет разних језика, између осталога и на старо-грчком и латинском.*

1 СА (1852) 681.

- Малетић, ор. ск. 149.

3 Шумадинка (1855) 53.

УСТАВОБРАНИТЕЉИ И ЊИХОВА ВЛАДА