Topola

83

буџет је порастао од 20 на 120 милиона или за 475 процената, а задужење земље је порасло од 32 на 735 милиона или за 2197 процената. Државни дуг је растао пет пута брже од државнога буџета. Али ова колосална цифра државнога задужења сама за себе још не казује јасно сву тежину дужничкога ропства. Да се осети сва тежина таквога развитка веза Србије са страним капитализмом, не сме се изгубити из вида да су цео пораст државнога буџета гутали непродуктивни издаци на дуг и војску, као што је опет највећи део државних зајмова, огромно већи део, употребљен за покривање буџетских дефицита и изванредних расхода на милитаризам.

На чему се тај распикућски систем газдовања одржавао? За плаћање интереса на зајмове Србија је долазила до злата извозом аграрних производа. Од краја осамдесетих година њен трговински биланс је активан, тојест она прими већу суму злата за извоз него што изда на увоз. Али сувишди злата које је давао активни трговински биланс нису могли досећи да покрију извоз злата за плаћање дугова. Због тога је међународни биланс плаћања Србије, на супрот активном трговинском билансу, ипак остао стално пасиван. За последњих тридесет година Србија је стално имала да издаје више злата него што га је примала за свој извоз. Та диференција је била од 1891-1900 49.354.772 дин., 1901-1910 71,153.924 дин. Да би се тај банкротски систем газдовања одржао, Србија је падала у све нове и нове дугове, њима банкротство одлагала и терете своје садашње политике све више преносила на будуће генерације. 6*