Topola

9

ћања односе, интензитет осећаја иди на екстензивну ведичину спољашњег узрока, коју ми асоцајативно преносвмо на сам осећај, иди на вихове квадитативне раздике (јача топдота, на иример, састоји ce y другомј осећају топдоге) иди на број других осећаја, који их прате. 1 ) Пошто нема интензатета, то ни мерење интензитета осећаја није могуће и Фехнерова Психофизика почива на једној факцији. За там не цостоја îjy ни нумеричка одељеност психичких садржаја : број je могућ само y хомогеној пррстррној фррми, пространство психичках садржаја међутим није квантитет већ квадитет, осећајима je просторност инхерентна особина. Не само да таква нумеричка одељеност не постоји међу симудтаао него ње нема на y сукцесивно датим садржајима : трајање психичках садржаја као такво („la durée pure“) нема ничега квантитативног y себи. У психичком времену као таквом стања свести хе пижу једно за другим тако, да' нису одвојена једно од другег, већ ce узајамно продару, да су квадитативно различна, ади не и квантитативао одвојена. Бројање сукцесивних садржаја свести (н. пр. удара клатна) могуће je само на тај начин, жто их ми_у имагинацији ставд.амо одвојено један поред другог, другвм речима, што их пројицирамо y простор. Идеја хомогеног временог континуума није, према томе, друго до идеја хомогеног иросторног континуума, прнмењена

*) О Бергзоновој теорији интензитета н њеној нетачности види y моме делу Principien der Metaphysik I-er Band, 2-te Abth. стр. 89 и д.