Topola

сима којп му y вренену претходе, тако да je ред ствари једнога моиента апсолутно одређен редом ствари прошлог номента. Апсодутни детерминизам Спиеозин тако je авсодутан, да пада уједно са апсодутнијг мехавизмом, који исвључује сваку тедеодогију y свету. У природи по Спинози нема никаквих диљева, све бива по узродима, јер Бог може дедати само по узроцима, a никаао не по циљевима, иначе би свет био не вечни, већ времени вродукт његов, што би значидо да je Бог ван света. У природи не постоји никаква раздика између доброг и здог, кориеног и некорисног, депог и ружног и т. д., јер претпоставити то значидо би претпоставити да Бог деда по циљевима, a не по узроцима. Савршенство Божје, односно савршевство света, не може дежати y атрибутпма апсодутне доброте, леиоте н т. д., већ једино y апсодутном реадитету његовом : вечна cvirставција тако je богата, закони њене природе тако су обидни, да je она све произведа што ce y опште замислити може, дакде и добро поред рђавог, корисно поред некорисног и т. д. Од бескрајно мвого атрибута божанске супстаације нама су дата и позната само два : шшљење ч (cogitatio) и простирање , (extensio). Под мишљењем разуме Спиноза сам свесни дух, док вод простирањем разуме саму материју као супстанцијадни супстратум спољних материјадних теда, сматрајући, као в Декарт, да су простирање и материја једно ието, да je вростираве биће материје, Дуализам (Декартов и хриш-