Topola

свога тела, него н природу спољних тела, a то ће опет моћи само тако чинити, ако ни једну ни другу не преставља потпуно. Наше преетаве сподгапх предмета неће, према томе, бити адекватни (т. ј. истиеити) представниди њихови, наше сазнање, према томе, биће y односу на природу како нашег тела тако и спољнег света инадекватно. Harae сазнање телесног света биће сано y толико адекватно y колико ми спољни свет будемо посматрали са етране општих особина вегових, y колико будемо узели т обзир саму атрибутивну природу његову ; y колико га пак посматрамо као ограничени снуп појединачних модуса, y толико je сазнаве његово инадекватво. Адекватно сазнање посматра ствари под фориом вечности (sub specie aeternitatis), y делини њиховој, y њиховој условљености вечнон супсхапцијом ; инадекватно сазеање посматра ствари под формом временоств (sub specie temporis), посматра лх делимично, појединачно, посиатра их као ствари случајне, које ce y времену јављају и опет шпчезавају. У нашем свесном субјекту адекватно и пнадекватно сазпање имају свој равличан психолошки супстрат, и Саиноза разликује стога три врсте или три ступња еазаања. Прва врста сазнања лежи y чулним преставама и имагинацији. Сазнање које ce налази y чулним преставама и сликама имагднације, као и сазнање y збирним појмовима који постају апстракцијом из њих, инадекватаа су, јер ce, посредно или вепосредно, одаосе на саме појединачне телесне