Topola

47

лектуалном љубављу upeua Богу (amor Dei intellectu* alis). Спиноза иде још и даље. Ta наша љубав према Богу y ието je доба и љубав Божија не према нама већ према себи самом. Бог вао апсолутна супстандија, као апсолутно савршенство, не може на вме, па ма колико људи то желили, ииати љубави према нама y истом оном смислу y коме je ми можемо имати преаа њему. Љубав je наиме афект задовољства, аФект задовољства je прелаз од несавршевога савршеноме : y Бову као авсолутно савршеном бпћу таких прелаза нема, према томе y Богу не ноже бити ни аФевта љубави, нита икаквог другог афекта. Како Бог нема као апсодутна супстанција нинаквих афеката y себи, то ce може о љубави његовој према себи говорити само y толико y еолико je Бог y нама, y колико смо ми сами делови Вожанског бића, y колико je Божанско бпће крајни дух, Божанско биће као апсолутна супстанција нити je дакле самосвесни дух, нити вма афеката y себи, као што je то случај са теистивким Богом : пантеистички Бог Спинозио свесан je само као крајни дух, па као крајни дух једино и има афеката. Спиноза je осећао, да je својим учевем о несвесности и осуетву афеката y Божаиеком духу одступио од основних религијских востулата, и да je својим учењеи о апсолутном иеханизму и детериинизму ствари и појава y свету пресекао пут, који би га одвео религијским идеалима, те je тражио излаза из једног система који je толико противречпо његовој