Topola

истина ретко кад да су идентитети, ади оне су често духовите, често пуне поетске живости и пдастидитета, кадкада дубоке, a готово увек оригиналне. Љегове ce мисли односе на веома раздичне предмете. Он има рефдексија о Богу, о редигији, о науди, о фадозофији, о разуму, о души, о вишим људима и човеку масе, о пдеменитости, правди, исхини, прпјатељству, љубави, дивидизацији и т. д. Кнежеввћ je био дубок редигијозни мвслидац, и његове ce рефдексије врдо често дотичу Бога и редигије. Он сматра редигију за матер свега људског духовног живота, за почетак и свршетак културног живота човечијег. Редигија није најввша ствар, али je она најдубља ствар. „Редигија je ко.мпас кроз живот који сама природа човеку даје ; наука je вештачки компас који ce често квари и („Мисли“, бр. 282). Како je дубоко уверење Кнежевићево о егзистенцвји Божијој' показује следећа рефлексија : „Не умире еве што живи, јер и Бог живи a он никад умрети неће ; него ће y времену нестати свега, што je постало y времеву. Само Бог никад није- постао, те га никад ееће ни нестати ; Ов je пре свих времена и остаће посде свих времена“. („Мисли“, бр. 252). Даље Кнежевић je био дубоко уверен y а.ристонратско порекдо свих тековина људске културе и цивилизације, и упоређивање човека од духа са обвчбим човеком масе омиљена je тема његових рефдексија.... „Закони и прицвпи y наукама и фидософији јесу теновине само појединих узвишених духова y