Topola

29

механика можданих продеса за нас још тамна, тако да смо овде упућени делом баш на повратне закључке из психолошкога искуства. Пођемо ли с тога становншта, то очито ступају процеси y мозгу y најближу аналогију с оним догађајима, који y нашим спољашњим чулним органима и y органима за кретање прате вршење наших представа и хотимичних покрета. Она подела рада, y којој ce овде разни органи допуњују за заједничке смерове, понављаће ce онде на ужем простору и с тим уједно y такву облику, који могућним чини тешњи узајамни однос појединих радња. Догађајн ће ce y средишном -органу за вид мењати дакле исто тако као и слике на ретини- ока. Само y двема тачкама морамо претпоставити важну разлику између спољашњих и средишних органа, који оним одговарају. Прво, оно je заступање (викарирање), којим ce неподобни постали Деловн замењују другим, неповређеним, код средишнога органа од ! много веће важности. Узету десну руку може заступити здрава левица само за невољу y најпотребнијим стварима, јер сви послови, за које су обе руке потребне, остају отада немогућни; средишно заступање само може, под погодним условима, сасвим уклонити спољашње nopeмећаје. Друго, за мозак задобива закон вежбе, који вреди за све органе, према коме ce једна функција изводи тим лакше, што ce понавља чешће, већу важност, уколкко je овде као последица вежбања могућно и самостално обнављање npopecâ y мозгу, који су првобитно везани за спољашње чулне утиске. Ако само спољашњи чулни органи и доводе нашој свести материјал, од којих она гради своје представе, то ипак даје тек мозак том чулном градиву ону подобност трајнога дејства и ону слободну покретљивост, без које би његово прерађивање немогућно било. С овом je напоменом пак одређена уједно и граница, до које може расветљење физиолошких функција мозга предвиђајући користити нашем разумевању духовних делатности. Све говори за то, да су исто тако, као што je код постајања наших представа њихова чулна садржина везана за чулни опажај, уопште