Topola

35

зшнада ипак зато остаје одуховљени атом. Јер откуда би иначе имала своју особину аасолутне једносшавности? Наше je унутрашње искуство јединствено, али y највећем степену сложено. И тек та објектом постала и по узору најједноставнијих објеката, што ce могу замислити, атома, замишљена душа има ону метафизичку једноставност. И довођењем y однос с осталим сличним бићима постаје она просторним објектом међу другим објектима, како било да ce озбнљно уверава, да међу свим тим односима не треба замишљати ништа просторно, пошто je простор тек једна представа, која ce јавља y појединој души. Уместо што ce таква умирења савести накнадно додају том расправљању, које je црпено сасвим из просторнога схватања, требало би, имати увек y виду феноменалну природу простора и чувати ce тога, да душу, која својом духовном делатношћу производи простор, и саму начинимо просторним бићем. И док ce држимо становишта спољашњега искуства, које простор са свим, што y себи садржи, претпоставља као стварно дат, не можемо говорити о месту душе већ стога, што нам ce духовна делатност као таква не јавља нигде y спољашњем искуству. У овоме нам само могу увек бити дати спољашњи догађаји покрета, које ми истина можемо према приликама ставити y однос с којим духовним бићем, али никако не можемо поставити, да су с овим истоветни. И тако не може управо ни бити говора о каквом локализовању наших духовних делатности, него само о локализовању извесних физиолошких догађаја, које видимо да као факти спољашњега искуства прате одређене опажаје унутрашњега искуства. Они пак физиолошки догађаји, које y овом смислу находимо као редовне пратиоце нашега духовног живота, нису нигде концентровани на једну одређену тачку, штавише они нису ни на мозак ограничени, него нам ce читаво тело, a нарочито спољашњи чулни органи и органи за кретање, јављају као неопходни носиоци духовнога развића.