Topola

36

Ну сасвим ce мења стање ствари, када ce ставимо на становиште унутрашњега искуства. Ту нам ce показује, да je наше целокупно схватање спољашњега света заједно с обликом, који га обухвата, с простором, производ наше властите свести, и психологија нам износи, како су садржина и облик наших чулних опажаја сасним зависни од унутрашњих догађаја. Из тога ce извесно не може закључити, да je свет ван нас варљив привид, који ван наших представа не постоји, него само y њима. Ниједна нам филозофија не може побити уверење, да су нам објекти дати. Када психологија указује на духовне догађаје, који одређују наше схватање објеката, то нам доказује само, да наше схватање ствари од нас самих зависи, a не да ствари задобивају своју егзистенцију тек кроз нас. Ми истина имамо права, да исправљамо факте свога непосредног искуства, када су нам дати основи за такво исправљање; али да без основа поричемо њихову егзистенцију, на то ннсмо овлашћени никада. У том je смислу непоречно, да бела боја, коју ми придајемо сунчевој светлости, припада само нашем осећају, и да су штавише и на схватање облика, y коме ми сунце видимо, на просторне односе, y које га мн доводимо, субјективни догађаји нашега чулног опажаја од утнцаја. Али ако бисмо хтели и саму егзистенцију сунда порећи, то би такво тврђење пред судом филозофскога сазнања имало исто толико вредности као п пред судом обичнога схватања света. Јер када већ и ово за свако тврђење тражи основ, то мора заиста филозофија још y много већој мери бити обазрива, те без милосрђа одбацивати тврђења без основа. Из овога претресања излази уједно и то, да спољашње и унутрашње искуство никако нису међусобно од исте вредности. Предмети спољашњега искуства морају бити од нас духовно примљени и прилагођени; начин je, како их ми схватамо, стога сасвим одређен природом духовних догађаја, који ту делују. Наше нам je властито мишљење и чуствовање непосредно дато. Уколико je оно од спољашњих објеката подстакнуто и уколико ce на ове односи, имају ти објекти: