Topola

10

развоје, називати -чуствима, то је, друго питање, Јер ми морамо свакојако претпоставити, да из истих стања постају једновремено и чуство и представа. И управо то нам не неподесно указује психолошка терминологија, како је постепено постала, називајући осећа/§ш;оне елементарне. догађаје, на које се рашчлањују комплексни продукти наше свести, и које замишљамо стога као аналаге првобитним стањима неразвијене свести. Према том сматрамо рсећај као иросшо стање но уједно и као такво, које има извесне јачине, квалитативна својства. и- чуствене боје, те управо с тим има у себи и клице за све комлексне производе свести. Могло би се додуше помислити, да јету у оснОви само спор око речи, да ли ће се таква првобитна стања, која у осталом никада не посматрамо непосредно, назвати чуствима или осећајима. Али да ту према речи не можемо бити сасвим равнодушни, показује нам развој ствари. Ко она стања назива чуствима, има пред Очима већ разијена, психолошком апстракдијом од представа одвојена чуства, тетако примљено првенство чуства. преноси и на све касније догађаје. На сваки начин да је сасвим тачна примедба, коју је учинио већ Хербарт, свести нема пре онога о чему смо свесни. И заиста, свако је разликовање свести од њезине садржине само производ психолошке рефлексије: дата су нам само стања, о којим смо свесни. Управо је стога и бссплодно истраживати биће свести, јер се на ово питање не да друкчије одговорити но указивањем на поједина унутрашња искуства, о којим смо свесни. Али као што је у ствари са свешћу и њезином такозваном садржином, тако је углавом и с последњим елементима њезиним. Наша их психолошка рефлексија дсли, али ми немамо основа узети да су у истини одељени. Наша су унутрашња стања углавном увек комплексна, и стога је само у питању, шта гони рефлексију накнадно на такво раздељивање.