Topola

19

мични; штавише на најнижим степенима животињскога света, где чулни органи још нису диференцовани, закључујемо, као што је познато, само из хотимичних покрета на егзистенцију чулних представа. Тешко да ћемо хтети претпоставити, да у таквим случајевима сваком покрету претходи свесна рефлексија, као што је придајемо својим сложеним вољним радњама, но је по правилу воља овде својим чулним утиском одрефена једносмерно; ретко ће се пак борити више утисака о превласт, те тако изазвати унутрашњи догађај, који већ чини прелаз к вишим вољнии радњама. Сви се душевни покрети дају према томе схватити и као реакције воље. Чим таква реакција тежи на спољашњу или на унутрашњу вољну радњу, а да још у такву није прешла, називамо је захтевањем. Ако ову стадију тежње или још није достигла или га је прешла, пошто је вољна радња извршена, означујемо је као чуство. Тако има нада нарочито характер захтевања, радост характер чуства, јер онде наша воља тежи на будућу угодност, док овде задовољења мирује у постигнутоме добру. Извесна сложена чуства, као интелектуална и естетичка, чини се као да се на први поглед теже покоравају овоме односу к вољи. Ну ово је само стога, што се воља ограничава на спољашње радње, а не познаје се обично њезина фундаменталнија делатност према представама. Управо код интелектуалних, моралних и естетичких чустава имамо по правилу посла једино с овом последњом делатношћу. Тако постаје чуство интелектуалнога задовољења, ако вољи пође за руком, да-елементе нашега мишљења сагласно споји међусобно и с објективним искуствима, на које се односе. Морална чуства додуше имају често спољашње радње као свој непосредни предмет. Али пошто се она односе на уверење, из кога једна радња потиче, или која се њиме ствара, то су најзад ипак првобитно унутрашњи т. ј. на предетаве управљени вољни акти, који чини праве објекте моралних чустава. Ова су пак изазвана тада, када се између многих