Topola

26

спајају нарочито лако интенсивна чуства, а зацело не доказује, да се све ово тиче само чустава а не' у исто доба и опажаја или представа. Када се усијано гвожђе дотакне наше руке, то ћемо дабогме осетити јако чуство бола; али се исто тако не можемо ослободити ни опажања, да је наша рука, а не који други део тела под утиском тога јаког бола. Нарочито јеимало од оваквараздробљавања наших унутрашњих догађаја много да претрпи схватање воље. Све док воља не води спољашњим радњама, дотле јој се обично одриче егзистенција; говори се о неком захтевању, које тек у тренутку хотимичнога покрета постаје вољом. Као да би могло постојати захтевање, па у основи и чуствовање, када не би било хоћења! И зар је оправдано одрицати вољи постојање стога, што спољашњем ефекту њезину стоје још препреке на путу, или што борба измсђу разних подстицања не даје, да се дође до учинка (резултата)? Зар није дакле природније, уместо да схватимо хоћење као функцију, која споља прилази чуству и жуђењу, сматрати управо ова (чуство и жуђење) као дејства, која ствара у нама функција воље, пре но што изводи учинке изван нас и за време, док их изводи? Пошто је најпре поречено свако значење вољино за чуство, то је с тим природније, да се није могло допустити, ни да она има какве било вредности за сазнање. Безвољно спаја логичко мишљење представе, које му опажање и памћење справљају, и то тако, да би за овај процес уместо онога чувеног „ја мислим“ згоднији био израз „у мени мисли", Ако се, у ослањању на Канша, и разликовала „спонтаност“ мишљења од рецептивности при чулним опажајима, то се ипак она спонтаност изречно сматрала као делатност различна од воље. Једино се код пажње није могао' сасвим порицати утицај воље. И од нехотичне пажње, као обичнога облика, разликовала се хотимична пажња. Али како- се оба ова облика односе један према другом.