Topola

99

која влада над нама н уједно у нама дела, не припада нипошто встрријж, већ понова ожжвљује ,баш у круговима вншега образовања. Псто тако уметн н ч к и правци напшх дана одлучно окрећу леђа натурал иетичком копжраљу стварностж н понова траже да утжчу на дубљп жжвот у нама. Дакле, претресање метафжзнчкпх проблема не бавж се данас искључиво пржказжвањем мипулих праваца мишљења. Метафкаика није мртва, већ сачињава важан део нашег стварног живота. Последњих се годишта много говоржло о некој популарној или несвесној метафпзицп. Идеалжзам крптиже сазнања прогдашује већ на пр. веру у реадност сдољашаега света, на којој се оснива наивно мишљење које не фидософише, недозвољеним. прекорачењем искуства, датентном метафизпком. Али то je злоупотреба речи п у псти мах схварно обмањжвање. Н аж в н и р е а л н з а м. којп je, како смо ранжје вжделж, схватање разума који не философише. ннје нж метафжзика нж критжка сазнања. То се становиште налази с ове стране метафжзжке ж критжке. Сви мж верујемо у реалност ствари које опажамо, реалност независну од нас, и уверенж смо, да тиме нисмо прекорачилж искуство ни једнжм кораком. Напротив. Баш нам се чжнн, да je то уверење карактерпстжчно обележје <'мшlрlјчж»т-,—н баш зато управљамо по њему своје практично делање. Нажвног реалжсту назватж метафжзичаром било би нсто тако бесмислено, као када бж се сами назвалж источнжм путвидима, зато што учествујемо у свакодневном земљином кретању са запада на жсток. Али ни персонжфикацжје прпродних сила ни анжмжзам примнтивних парода нжсу још матефжзжка, они само претходе њој. На том ступњу културе човек стоји још потпуно под утпдајем папред опжсаннх социјалних згушњавања. Од ране младости своје он се сажжвљује са вером у многе демоне и духове. у којој га вери његови саплеменици све вжше поткрепљују; ж тако се ова бића спајају са његовим чулним опажањима, и чине за њега бжтни саставнж део тобоже његовог искуства. Он верује у духове и њихову моћ иајмање исто толико колико и у оно што внди и што може рукама да опипа. Права ф и л о с о фс к а метафжзика почиње тек онда пошто се човек већ донекле ослободио траджције, када сопствени ум његов. поставшж самосталан, тежи за једном непротивуречном сликом <-вета. Философија je, како рекосмо, управо ш суштинж својој индивидуалистичка, пошто претпоставља личност, која je постала слободна. А ова се прво труди да открије јединствену