Topola

102

садржи све што je битно од поједжне ствари, то се лако порађа мишљење, да су поједжне стварж само својим припадањем појму то, што сачнњава њихову суштину. А у њпхову суштпну жзгледа да спада и то, да се свака промена заснива на нечему, што се само не мења, него остаје вечпто псто. Ово je схватање поткрепљено тпме. што смо склони да сматрамо м и р за нормално стање предмета, док je покрет слу ча јн а по јава, која у сужижни покренутога нпшта не мења. Ово гледишхе можемо крстпти изразом, којп смо узелж из механпке, као ст атжчк о. На томе становнпгту верујемо, да ћемо моћи најснгурније познати сужшшу стварж на тај начжн. што ћемо увек тежитж да схватпмо непроменљжве ознаке које остају, непокретнж пол у трку појава. Прво се сматра. да Je матернја константни носилац свију промена. Алж се убрзо показује.. једно, да материја подлелхЖ најјачим променама, и друго, да je пза немахерпјалне_ духовне. појаве потребаа носжлад којп неће-лшдлежатж нпкаквој променп. Да бп удовољплж овпм захтевпма кондептпвнога мишљења, створен je један впши. општжјж појам. који je доцнпје назван с у пстанцом. Супстанца je управо постојани. апсолутно непроменљпвн свег телесног п духовког збивања. Дакле, задатак je метафжзжке _у томе, да схвати потпуно суштину те -субсханде, и пз тога објаснп светско збпвање. Овај 'f статичкж правад мжшљења ■у-метафизнцн назваћемо монизмом јусупстанце. У старој Грчх-;ој створно je Парменид, мпслплац који je припадао такозваној елеатској школж. основу за то схватање света, које je потом велнком умном снагом развио Спнноза у један систем. Против овог статпчког схватања света, основаном на апстрактном мшиљењу и његовпм крутжм појмовима. бунп се очпгледно искуство. Нигде у свету не постоји укочени мпр, него напротпв једжно стална пром е на, непрекидно постајање и збпвање. Мир. који нам се чини да видимо, при тачнијем се просматрању показује да je само привждап. Суштина света није дакле никако непроменљиво бпће, него вечжто постајање и I збивање. Ово дипамичко гледиште на свет. које je прво Хераклит. свестан да je оно’ супротно елеатима, огласио за једипо' лравилно гледиште, потврђује се све више модерном науком. Модерна нас физДка учи, да нжгде на свету иема апсолутиога мира. и да je, заиста, како je X е р а к л и т учпо, све у покрету и да нпшта пије постојаио. Посматрањем, опптом п рачуиом сазнајемо з а к он е т о r а з б ж в а љ а, п постајемо тако господарима природе. Алп при том ннгде ие наилазимо ни на какву непромепљиву и постојану супстанцу. Појам, који све уједињује. и који потпуно слобрдно