Topola

ii похпуно je све једно, да ли je енаргија, 'еквиваленхна психнчкој појави. већаилнмања. Схвахање пснхичкога уплива као ослобођење, пре служи хоме, да поткрепи механжчки аргуменат него да га оповргне. Па жцак се и поред тога овај аргуменат не може никако одржатп. Прпнцип одржања енергнје има само онда смпсла и значаја, ако се његова вредпосх. ограничи на фпзичке п х-емиске продесе. Да. постоје -жсхакнухж физичарп, који чак ни ту не признају безусловну вредност хог принцппа. Али за објашњење жжвохнжх п о ј а в а нпје овај принцпп довољан. Централизована организадија свију живих бића, чудна заједтшчка сарадња свих делова на заједничком диљу, све се то не да објасннтп физнчко-хемиским « рдствима мишљења. Већ чисто биолошко развпће живих бића показује лам непрекидно нове творевпне, па -ако још посматрамо досадањд развој духовнога збпвања, то смо онда прпморанп, заједно с Вуп т о ,\i, да констатујемо повећаље духовне. енер]4i|e; док покушај, да се прпнцип одржања енергпје' прпменп и на дј'ховнн развптак, мпрно прелази преко опште познатих чињеница. Мехаиички аргумепат матерпјалиста. посматран пз. близа, п штје нпкакав аргуменат, већ само дретпоставка. Само ако се унапред претпостави, да се све збивање, и оно што je живо и irciiхнчко, мора по физичко-хемисчшм законпма описати п објаснити. само онда има смисла протествоватп што се нарушује прпнцхш одржања енергпје. Али ако се не држимо никакие рдрсђене хеорије већ саме чшвениде, онда морамо признахп, да принцич консханхиосхн енергпје у обласхи жпвога и психпчкога нпшха не допрнносп упрошћавању ни разумевању схварно доживљенога. Напрохпв. чпњенпце. које смо ху консхаховали, п досадашњп развпхак изискују да буду објашњенп похпуно другим прннцппом, шхо одобравају и некп исхакиухи прпродњаци. Овде je акхивна, како je хо В у н х показао, нека врсха тварадачке синхезе, чију прпродносх и законихост морамо хек боље да испитамо. Дакле. механички аргуменат губи одмах своју убедљиву енагу, чин напусхнмо хле махеријалпсхичке хеорије п почнемо се држахп несумњивлх чињенпца сопсхвенога доживљаја. Космо ло шк п аргуменах креће се похпј г но y обласхж хешко иррверљлвнх хипохеза. Почехак нн крај духовнога .збиваља нису нам дахл никаквим пскусхвом. И ако смо у схању емпнричкн да ухврдимо извесие физпчке услове духрвнога збнвања, ипак још дуго ле следује пз хога, да су они једино могућл. Нзвесно je само једно, да психпчки жпвох, као живот уопшхе, има своју особиху зако-

108