Topola

на челу којих je пде ј а доб ра, као чисто духовна моћ. Од Платонових мисли, доводећи нх у склад са учењима Аристотеда п познијпх мислилаца, конструнсао je Пло тп нна шпрокој основи сппритуалистички систем. у коме се материја означава управо као нешто што не постоји«. Декарт врши на себи мисаони експерименат, покушавајући да сматра чулнп свет као нестваран. И, као што je већ познато, налази у неосшрној чпњеници свога сопственог мишљења чврсту полазну тачку за даље фжлософисање. Сам Дек а р т нпје пзвукао хппрптуалжстичке конзеквенце своје науке: напротив je. као што ћемо додније видети. најоштрије формудисао философски дуализам. Алп ускоро после њега налазимо код Ла ј бнп д а један скроз слиритуалпстички систем. По њему се свет састоји пз иматеријалних нерастегљивих монада, које имају душу, чије се бпће испољава у опажању п тежњи. Појмљиво je. да такав спиритуалпстичкп плуралнзам може само мало да задовољи метафизнчку потребу за јединством; али се и ту шжазује, да се већ почеци расуђивања кјштпчког сазнања, који се налазе код Декарта, развијају даље у спиритуалистичку метафпзпку. Ова се унутрашња веза миого јасније види у развитку немачке философпје од Канта до Кант je веровао, да je у својој Критжци чистога ума доказао, да иаша поуздана сазнања садрже елементе, који не воде порекло од искуства, већ су, према томе. заснованп а priori у људском духу. Ако сад наш дух садржи у себи способност да из самога себе развија вечите истине, онда je лако извести из тога закључак, да je дух нешто тваралачко п сулст анц и ј елн о. И када још код Xеr ел а прочитамо, да je с јпст анца: субје ка т. и да je аи солу тн о ду х, онда je иотпуно јасно, да je ту из априористички засноване критике сазнања поникла спиритуалистичка метафизика*). Сличан тОЕ развитка изгледа-да постоји у савременој немачкој философнји. У другој половини деветнаестог века разлегао се узвик са више страна: »Назад К а н ту!« Кантов рад на критици сазнања поново je врло енергично предузет, моћно и даље развијен; а наро чнто се априоричка страна те критике развила у »дисту« п предметну« логнку. Али метафизичке клице, које сваки априоризам садржи, клијају и све се јасније развијају. И тако заиста видимо где ничу све нови спиритуа л истич кк системи не само у Немачкој, већ и у Француској, Енглеској и Америци.

') Видп: Ј erusalem, »Apriorismus und Evolutionismus« in den Verhandlungen des Ш. Internationalen Kongresses für Philosophie in Heidelberg. S. 80Gff.

111