Topola

излази н залази, у ствари не мења своје место, онда апстрактно математичко мишљење, rra и сама рсонструктивна/научна фанта-зпја садржи више пстпнске вредносхп од »ока, које ништа не може пронићи, и од таштег уха«. Али je Копе рн н к философе н печему другом научио. Земља, дотле средпште васионе, постала je мала незнатна планета, која са мнотим другима кружи око сунца. Ђордано Бруно (1548 —1600) први je од философа извукао онтолопше -конзеквенце из Коперникове астрономске иауке. Са жарким одушевљењем објавио je он своје учење о бесконачности света у јединству васионе. 17. фебруара 1600 спаљен je Ђордано Бруно у Риму као јеретик, јер je његово учење противуречило догмама, које су онда важиле. п јер се опирао да се одрекне свога уверења. Али je његова мисао о једннству васионе. која je, као што ћемо ниже видетидзначпла уједно п лдентичност Lora и света. остада д-сива. У другој, не тако живој, али логички вокзеквентнијој формп, ту je пдеју понова прихватпо Бар у х Сп II но з а (1632 —1677), чији систем најчистпје нзражава монизам с\чlстанце. Рођен као Јеврејин у Амстердаму Сп пн оза je још као дете био добро упознат са Старпм Заветом а потом п са учењима јеврејских верских философа. Ту je упознао п појам о Богу. којп je, колико то уопште може Јвудско мншљење да постигне, пречпшћен од свих антропоморфпзама. Додуше, тај je Бог биће које се потпуно разликује од света. Њега je ту било »пре него што су рођенп.брегови« (Псалм 90), п он je речју својом створпо свет. Када се потом Спжноза упознао боље са учењем фплософа Дека рт а (1596 —1650) п са строгим математичким доказпвањпма, њега онда впше није могао задовољптп дуалнзам Бога и света. Он je -схватио заповест о љубавп према Богу, која се тако често наглашује у Старом Завету, у најшпрем и најстрожијем смпслу, тумачећи je . тако, да се њоме захтева од човека безусловт оданост божјој бесконачности. Из тога се постепено развно у њему појам Б о г а ка о ј е д II н е супстанце, пз које треба логпчком конзеквенцом пзвестп све бпће, телесно као и духовно. Зато су и њсмјд као и страсиом Ђорд ан у Брун у, Бог п свет једно исто (Deus sive natura). Ова једпна супстапца, чији појам већ садржи егзистендију, пма два атрибута: Дм/ишљење п Сваки првдмет у свету, дакле п свакп човек, само je један обллк појаве, модус једине супстанце. Ако ствари не посматрамо у љпховој подвојености. већ са становишта вечности (sub specie aetemitatis),

116