Topola

у умехности. религији. п философнји његов развнтак достжже кул.минацију, па се враћа опет својоЈ иолазној тачки, чистоме бжћу. Док je Шел жнг своју пажљу обраћао поглавито ирироди, Xег ело в а се моћ састојп у фжлософжјж духа. Овде je он нарочжто псториски начжн посматрања необично дубоко развио, и то помоћу појма »објектжвнога« духа. који се остварује у жраву.. дошјности н иаравственостж, ж чију егзжстенцију јасно открива породичнж п државнп живот. Он нас je научжо, да се свакж човек налазж под угошвом објективнога духа. п да се свакж ступањ у развитку духа, може пбјмити само дубокпм проучавањем претходнога. -Само што je X е г е л веровао, да нам његов дијалекткчки метод уштеђује труд да егзактно проучавамо природну науку ж историју, и допушта да спекулативно изводпмо законе бића п збивања. Зато je. егзактнр пстражпвање морало тако енергично да се бори против, његовог утпдаја, н зато je управо X е г е л ж пмао тако жучне; противнике међу специјалистима. Данас, додЈчле, када je истраживање чпњенпца одавно већ победило, јавља се понова непристраност, да се п X егел ов е заслуге за унавређење људскога знања праведнпје оцене. Хегелова философија заслужује већ по себж дивљење ж дризнаље, најпре као велжчанствена, заокругљеЈза грађевина уна. Алж ж од позитивне садржжне његове науке исторжскж начин гледања свега духовнога збжвања остаје и надаље драгоцени резултат. Само су елеатж и С пп н о з а строго спровели монизам супстанце. Шел инг жХегел спојжлж су с њжм ждеју развжћа; ито Шелинг у смжсду. стварне пррмене, док Хегел схвата развиће вжше као саморазвој појма. Уједно je овај монизам, као што рекосмо, ж код једног и код другог спнритуалжстнчки обојен, пошто je бжће апсолутнога код.обојиде духовие природе. , Тешкоћа овога гледжшта лежж поглавито л г појму постојане супстапце. Баш je такав појам управо неприменљнв.Јва духовно збивање, јер су, као што смо већ у вжше махова виделж. душевне појаве скроз суксеспвног карактера. А осим тога, статпчко се гледишхе противи модерној идеји развића. Стога је с друге стране учиљен покушај, на основу физиолошких п физпчких теорија, да се појам супстанце, као постојане материје која остаје увек жста, потпуно елшшнује из посматрања света, па да се 'само стална лромена основана на закону сматра за нешто што остаје. Ово гледиште, нешто теже разумљжво алж врло кон•зеквентно спроведено, које смо назвали монжзмом збпвагва, изложићемо сада.

119