Topola

129

танка врста вавдуха коЈа све прожима, нешто слично етру у модерној фжзпдп. СтоЈ ид и су училп, да Je цела васжона псдуљена пнеумом, само се јавља у различжтоЈ чистотп ж финоћи. Њима Je пнеума у псто време и праматериЈа света и највшпа | божанска интелигендиЈа. У човеку она дела као разумжа.душа, коЈа Je у стању да влада свима ннжжм нагожима*). Тако пнеума, матери Јално замишљена, постаЈе жосподем чисте духовности, и отуда та реч у Јеврејско-александриЈскоЈ фжлософжЈи, као и додниЈе у Повом Завету, жзражава савршено иматержЈалнж, чисти дух,‘ коЈп ниЈе, као душа, везан за тело. Тако апостол Пав д е ставља на супрот ■душевном« (ynj/i>ćo.c) човеку, коЈи не може да жржмж у себе деда духа, »духовног« човека, коЈи познаЈе оно што Je божанско (I. Кор; 2,14,15). По науди »Гностичара«**) цео Je род људскд жодељен у матержЈалне људе (хиличаре), у душевне (психжчаре) и у духовне (пнеуматжчаре). Само ови последљи жмаЈу удела у божанскоме духу, ж узджжу се жзнад вере к знању (гнозжс). Мало по мало оваЈ триЈалжзам уступа место изразнтом дуализму. Beh Тома од Аквина cnaja дух и душу, коЈе Je Аристотел раставжо, у Један поЈам; годжне 1311 бечки Je сабор примпо као канон његово схватаље. Али Je тек Рене Декарт (1596 —1650) дуалжзам тачно фжлософски формулжсао. Дек ар т учж, да постоје две лотпуно разлжчите супстанце, коЈе нжчега заЈеднжчког нема Ју. У свету постоЈе пр ост р т ипр едм е т ж, жлж тела, коЈа механжчкж деЈствуЈу Једно на друто. Њпхова се кретања са своЈжм законжма мораЈу жспитати посматра.њем ж рачунањем, д она теку механжчкж. При томе не смено узетж радж обЈашњења никакав узрок коЈи бж се односио на њихов циљ. Алж осжм тога постоЈи у менж и ствар коЈамислж, коЈа Je сасвжм нешто друго него тело. У егзистенцжЈу те духовне супстанце уверен сам непосредно сво Јом самосвешћу, и она Je несумњива. Бог, чжја Je пстжнитост узвжшена изнад сваке сумље, улио мж Je уверење о егзжстендиЈи тела, и он ме не може обманутж. Исто je тако и мој дух творевина божжЈа. А обе су те супстанце спојене у људском органжзму. Искуство. учи, да ме телесне поЈаве побуђуЈу на

*) Видп у томе: Hans v. Arnim у збпрци »Allgemeine Geschichte der Philosophie« (Kultur der Gegenwart, I. 5. S. 210—250). Obo je уопште најбољп приказ стојпдпзма којп до данае постоји.

**) Гноотпчари су хришћанскп теолози у другом.п трећем веку којп су хтели да пређу са хрпшћанске вере на хрпшћанску науку, n телшлп да учење хришћанске релпгије раввију у једно философско гледпште па евет. (Überweg Heinze, Grundriß 10. Aufl. 11, 85 ff.

Увод у фплософију