Topola

130

мишљење, и да je моја воља у стаљу да покреће тела. Сада je питање, како се може објасжитж узајамни однос тжх двају, тако потпуно разлжчитих супстанца. Тај жроблем о утжцању тела на дужху ж душе на тело јесте најцентралнжјж ж најважнжјж пробдем дуалжзма. Највећж су се мжслжоцж трудили да га режге, ж расжра о томе траје још увек. Дек ар т je покушао да решж тај жроблем, дајућж душж место у мозгу (glandula pineale), одакле je она имала да вржш ж да жрима утжске. Алж су доцнжјж мжслжодж сматралж, да je такво узајамно делање жзмеђу тако две неједнаке супстанде догжчка жемогућност, па су покушалж да објасне другојачжје неоспорну везу жзмеђу фжзжчког ж жсжхжчког. Такозванж оказжоналжстж (Geulincx, 1 1624 —1669 ж Malebranche 1638 — 1715) претжостављаху, да Бог, пржгодом сваке фжзжчке жојаве, прожзводж одговарајућу духовну појаву, ж обржуто. Појаве су дакле жржгоднж узроцж года, жржлжка), којж само дају повода да се умеша Бог. Л а ј бн ж ц (1646 — 1716) je одбацжо то мешање божажске свемоћж, жа je учжо. да жостојж унапред одређенж склад жлж престабжлжсана ха рм ожж ја. Као што бж некж вежгт часовнжчар могао констру‘ исатж два сата, којж не бж жмалж нжкакву заједнжчку везу па би ижак жшлж тачно један као другж, тако ж Бог у својој свемоћд расжолаже. да тело п дужха буду увек у жстој хармонжчкој везж, на тај начжн, што he свакој дражж следовати ocehaj, свакоме акту воље кретање, а да прж том тело ж душа не утжчу једно на друго. У најновжје je време, радж објажш.ења тжх узајамнжх односа. установљена теоржја жсжхофжзжчког паралелжзма. По њој су физжолошке жојаве у нервжма, а нарочжто оне у мозгу, које на крају. крајева условљавају псжхичке жојаве, псжхофжзичкж жроцесж. Постојж само једна појава, коју ми само гледамо са две а je фжзжчке пржроде ж налазж се усред каузалног реда жржроднога збнвања, а утр аje пспхичка. т. ј. она je ocehaj, ожажај, представа, осећаље жлж акт воље. Психофжзжчкж паралелизам само je држвидно, алж не п стварно решење проблема, којж садржж факат узајамнпх односа жзмеђу физжчких ж псжхичких феномена, чжњенпда коју свакодневно дожжвљујемо. Када се говорж о »унутрашњој странж«, то je само обмажа. Не зову се псжхичкж феноменж унутрашњжм појавама зато, што нзгледају да се одпгравају у унутрашњостж органжзма, пначе би се онда моралж под њжма подразумеватж ж чжсто фжзжолошки процесж, као што je варење, сжсање, крвоток. пошто се свп збпвају унутра’у телу. Према томе je »унутарња страна« пспхофжзичког