Topola

131

жродеса само психичко као жојава свестж. Схватжмо лж појаву свестж заједдо са жојавама које су јој прпдружене у мозгу, као јединствену жојаву, онда долазжмо на матержјалжстжчкр тумачење. Онда морамо рећи: Чдм фжзжоложше појаве достжгжу известан степен сложедостж, жрждружују жм се дсихдчкж дожжвљајж. А овж су онда само функције физиолошког процеса. Једпнствена je појава материјална, а жсжхшкр je, како Р ж б о каже, само жрждодатак (surajonte), којж je у стварж за суштжжу процеса без вредностж. Алж тако постаје од псжхофжзжчког жаралелжзма чжстж материјализам, те и сви аргументи изнети противу овога важе и за љ. Ако се пак ставимо на становшпте Maxofeo, који сматра, да су физичко и ггсихичко две разне класе појава, међу којима постоје функциски односп зависности, онда je тиме јамачно како за психологију тако и за природну науку методолошки савладана тешкоћа проблема. Онда je задатак науке, да те функциске односе увек тачнжје жспита. не жжтајућж се, жма ли ту ствардога узрока. Међутим фжлософскж жроблем нжје жа тај дачжн нж режхен нж уклоњен. Наша жудња за сазнањем постојж ж даље као тежља, која се же да жсксн реджтж, тежња да жронжкнемо унутарљу везу, која спаја тело с душом ж ДЈчпу с телом. То ћемо жостжћд најсжгуржжје ако жскрено ж без устручавања признамо дуалжзам, же презајући од претпоставке узајамнога утицања жзмеђу фжзжчког ж дсихжчког. Стваржо ми то узајамдо утжцаље дожжвљујемо свакога дана ж свакога часа. Ако учжнжмо какав жокрет на основу одлуке даше воље, ожда такорећж о сећамо како узрок и дејство дрелазе једно у друго. Ово je спајање, како je једдом Јо дл рекао, жрототиж сваке каузалности. С обзжром на наше ранжје објашњење о постанку функдије суда, можемо још вжж:е рећж. Ово сжајање воље д кретања јесте једжжа каузална веза, коју у њжховом току дожжвљујемо. Алж je она у жсто време, услед фундаменталне ажерце пц ж је, љоме створена, жзвор свега нажхег расуђжвања, па жрема томе ж свега нашега појжмања. Дакле, нема жикаквог смисла такву једну прачжаежжцу озна> читж жежојамном. Нежојамжа нам изгледа само онда, ако жосматрамо каузалнж оджос једнострано са чжсто пржроджо-научног становжжгга, потчжњујућж свакж узајамнж однос жржнцижу одржања енергжје. Овај je пржнцжж, нарочжто од како су његову жраву вредност откржли Роберт Мајер, Џул, Хелмхолц ж Мах, а у најжовжје време ж Оствалд, нажто жотпуну жотврду у свеколжком физжчко-хемдском збиваљу. Зато ћемо тачно методоложшж поступати ако се будемо држалж жгго je могуће дулсе тог осведоченог на-