Topola

друге струје времена; а и уметнику којж ствара можда много више лебди пред очима публжка за коју он ствара, него што то он себи и другжма пржзнаје. Социјолоппса вредност уметности, коју ! су откржлж већ Платор ж Аржстотел, мораће се испжтатж све тачнжје. Одатле потжчу везе жзмеђу естетжке ж етжке ж на томе путу можемо доћж до норама, које нам могу, без жкаквог ограничавања уметничког генија жлж естетскога гграва инджвидуалнога укуса. дати скалу објектжвнжх естетскжх вреджости. Естетика je дакле фжлософжја осећања, ж њен je задатак, да испжта психолошке, соцжјолошке, исторжске ж нажослетку космичке и метафжзичке услове естетског понашања. § 36. Развитак и правци естетике. Реч »естетжка« у смжслу фжлософжје лепога употребжо je првж Баумгартен (1714 —1762), којж je својом Естетиком. која се појавжла 1750 —1758, Шжушао да жсжунж празнжну у Во лф ов о м Сжстему фжлософжје, ина тај начин начжнжо естетжку самосталном фжлософском джсджплжном. Сама реч (од грчког жзраза aisthauesthai =опажатж) означује ужравр науку о чулном опажању и у том je смислу употребио још К а н т, којж je један део своје Критжке чжстога ума, ужраво науку о чулностн назвао трансценденталном естетжком. Код Бау мга р т ена je та реч утолжко сачувала свој правж смжсао, уколико код њега лепота значи савржlенство чулнога сазнања. Израз који je он увео употребио je Кант у својој‘»Кржтжджмоћжрасуђжвања«, алн већ у данашњем значењу, тако-да реч »естетжка« пма код њега два потпуно различжта значења. У његовој науци о сазнању естетжксш се назива наука о чулном опажању, а у његовом делу о моћи расуђжвања означава се њоме наука о допадању лепога. Хербарт (1776 —1841) употребљује ожет ту реч у другои. нешто шжром смислу, жодразумевајућж под њом уопште жрактичну философжју, дакле све што се односж на судове о вредности, тако да реч »естетжка« код њега обухвата науку о моралу ж науку о лепоме. То колебање у употребп жмена сада je жрестало. тако да-се данас под естетнком подразумева уопште философжја лепог и уметности. Док je дакле нме естетжка жостало тек у новије време, сам предмет, лепо и уметност, привлачжо je жажњу мжслиоца још прнличио рано. П л а т о н je појам лепога обраджо у једном засебном дијалогу (Hippias major), а н иначе се много позабавжо ждејом лепога.

142