Topola

бити безусловно резултатп његовог ранијег развжћа, ж њжх бж могла каква жжтелжгенджја, која бж бнла у могућностж да све те факторе обухватп једнжм. жогледом, потпужо тако жсто унапред да жзрачуна ж предскаже, вао на пр. помрачеље сунца. Напослетку науком прекаљенп разум не .\ioaic npöbro жж да замисдшШузрочЕа збивап.е. Зато морамо сваку акцжју воље да сматрамо за жојаву, која je као ж свако друго збпвање жотпуно, жлж како то једносмжслено одређена ждж детермжнжсана.онжн што јој дретходж. Ово жотдунсГ поридање слободе воље називамо детермжжжзмом. Усдед велпког напретка што су учжнжле у последњжм вековжма математжчка пржродна жаука, хемжја, жа према томе ж техжжка, жзгледало je, да je детермжжизам толжко жреовладао, да су многп философж ж лсжхолозж држалж, да je то жжтање жотжуно режхено, ж билж су мжжшења, да се свакж што научно мжслж мора ожредеджти за детержпнжзам. Алж' су 'ce последљжх деценжја појавжлж нови духовжтж браниоцж индетермднизма, као Вжљем Џе.мс, Анри Бергзож и Карл Јоел. Упозната je тачније необжчно велика комжлжкованост жојаваЈвоље, а осжм тога ж дотжужо увждело, да су духовнж процесж код човека врло важне космжчке сжле, које. трајно уждивжшу на светско збивање. Зато морамо рећи, да се метафжзжчкж проблем воље надазж данас у жуном јеку. Одлука о TöMßi да лд се може један акт воље сматратж у метафжзичком смжслу као »сл ободан «, завжсж жа крају крајева од схвахања оджоса жзмеђу духовжога ж тедеснога; између теда ж душе. За жржсталжцу матержјалжзма не може постојатж нжкаква слобода воље, жошто све дужхевжо сматра само секуждарркзм узгредном појавом фжзиоложшжх појава, које су, разуне се, потпуно детермжнж-_ сане ОПЖIТЖМ каузалним..законом'свекоджког природног збивања. Алж ж друга можжстжчка гледжшта наглашују законжтост свега збж- ■ вања тако јако, да жема места • слободж воље. Само са становжшта дуаджстжчког гледжшта на свет,. за које смо дожазали да je жотжужо оправдано, може се зампслжтж одаука воље, која бж бжла слободна у метафжзичЕом снжслу, ж ужраво зато нежредвждљжва. Али нж ту нжје ствар тако жроста. И ако смо уверени, да је жаша воља у стању сопствежом снагбм да покреће наше тело, жжак мррамо пржзнатж, да жаша воља стојж у тесној везж са осталжм појавама у нажгој свестж. Нико не може порећи, да мотивж ж жмжулси, којж делају у нама, врше велжки утждај на нашу вољу. Може се дакле једжжо тждатж тога, да лж тж мотжвж и дмпулсж акджју воље потпуну одређују, жлж њима- пржгхада само такорећи саветодаван глас, жрема коме воља жпак иапослетку суверено одлучује. Алж тако

167