Topola

посматран метафизичкд проблом воље губи много од свога значаја. Ко акције људске воље учиии предмехом свога размишљања, дакле исихолог, соджолог п исторххчар, тај мора увек да тражи мотиве ж пмпулсе, па може оставжти на страну суххтилно шхтање о коначној одлуди. Тако нас дакле метафизххчк.и проблем слободе води сам другим становпштхша,' о којима смо напред говорилж. 2. Посматрано са пснхолошког становшпта -»слободно« значи исто што п »без осећања спољашње ххунутрашње ст е r е«. Када, потпуно располажућн својпм духовшш силама. промшдљено_ донесемо какву чију важност можемо да одмеримо, онда деламо из дубхше своје лжчностп. п осећамо се потпуно слободни. Наххротпв, налазххххо ли се под сххољашњом стегом или узбуђује ли нас каква силна страст, онда у нама дела нешто страно, л ми се не осећамо слободнн. Дакле, лспхолошки посматрана слобода воље нпје шгкакав хгроблем већ неослорла чиљенлда. Чим се фулкцлја воље развпла нзван гранпда тежње п жудње у јасно свесно хотење, онда дожлвљујемо члљенлду пслхолопхке слободе воље у сваком акту воље. а свакп je такав дожлвљај новж : леослорнл доказ за то. У колхшо се наше мшпљење буде бујнлје влјало, у колико код акдлја наше воље будемо влше располагалж представама п судовлма, у толпко he се онда слободлпје манифе'стоватл свако хотење. »Образовање нас чл л л слободн и м«, јер нас обогаћује пскуствхша п злаљлла, открлвајућп нам тако увек нова срества и нове путеве, међу којлма можемо да бирамо. У коллко je лзвор богатији, у толххко осећамо јаснлје слободу нашега бирања*). 3. Указивањем на чињелпцу пслхолохпке слободе воље разјашњује се и етлчко-јурпстлчкп проблем воље. Са тога Ice становпшта сматра да je акт воље онда слободап, када je ллде, које га вршл, свесно своје одговорностп. Кад ja, располажућл потпуло својлм духовллм сллама, донесем какву одлуку| онда je то моје сопствено дело, п налазпм да je потпуно у реду што се она менл прлписује. Алп ако деламо под прптпском споља, лли под упливом каквог јаког афекта, онда нас нл сам закон не сматра одговорншх. Деца, малоулнлцп, ппјанххде не располажу потпуно својхш духовнлм сллама, п зато се пред законом не сматрају урачулљпвлм. Закон сматра лужлу самоодбрану, плаховлту страст за »неодољххву сххлу«, која урачунљххвост потпуно уклања илп умањује. Дакле, за етику п правну науку слобода je воље неопходиа *) Впдп: Jerusalem, Lehrbuch der Psychologie, 6. Aufl. S. 202 ff.

168