Topola

173

толпко потреба, толико друга пржрода, да je рекао својим суджјама: »За човека жжвот без непрестаног жспжтиваља нема вредностж« (П ла то, Апол. С. 28). За тај je позжв С о к р а т живео, а за њега je јужачкж ж у смрт пошао. Поред ове дужностж, коју je сам себж жаметнуо, и коју je 0 о к р а т сматрао неком врстом божанском мисијом, признао je у , пуној мери и дужностж према државж, ж удесио своје делаље по том начелу. Ож се осећао потпуно грађанином Атине. Као такав je учествовао трж пута у рату п врло се храбро жоказао. Када су ra,_ пријатељи жаговарали да пббегне из тамнпде, он се томе одлучно жротжвжо, објажпвавајућж жм, да je самжм тжм што je стално живео у Атини прећутно примио и дужност на себе, да се покорава законима свога родног места. Мора пм се зато п сада покоравати, ж ако je на основу њпх осуђен на смрт. Сократ je, дакле, осећао у себи двоструку моралну обавезу. Ту je мисао он изразио просто и узвжшено у својој 'одбрани. »Где je неко сам себе ставио, јер je тако сматрао за најбоље, нли где га je ставио прешостављени, тамо мора.. r ж да тготраје, и у самој опасности, и не сме бринути нн о смрти нити о чему другоме, до само о ономе што му налаже част«. ; (Платон, Апол. С. 16). Оократ je овжм жзврпшо моралну" синтезу, коју ћемо доцније приказати као кулминацију моралног развжтка. Могуће да je П л а т о н, који нам je ту одбрану и предао у наслеђе, у њој свога учнтеља нешто идеалније представио, апи je поуздано то, да je С о к р а т за свој моралнж жозив мжрно ж радосно noniao у смрт. А то je учжнжло да je његова жаука добила тако велжку снагу, да непрекждно дејствује до данас. Сам Сократ нжје нжжlта напжсаоГсвоја je начела извео само у лжчнжм разговоржма. Међу његовжм je ученжж;жма свакако Антистен највержпје сачувао учжтељеву науку ж у његовом je духу даље обраджо. Он се жре свега жрждржавао ау т а р кп ј е моралже свестж, верујућж да je најважнији услов за н>у нажгао у жемању потреба. To je niTo чжнн чбвека у жстжнж независнжм од мижЈљења множине ж од судбжне, то je жзвор унутарње слободе, коју захтева Сократ. Антистеж je оснжвач кжнжчке школе, чжјж je најкарактержстжчнијж жредставнжк бжо Джо г е н жз Синопе. Диоген je, држећи се начела о немању жотреба, терао у крајност, врљао je са жросјачкжм штапом ж ранцем, ослободио се свжх конвенцжоналнжх cxerä обжчаја, ж необжчно оштро жшбао луксуз ж чулно задовољство као жзвор уображежжх жотреба. Аутаркжју, коју je Сократ захтевао, схватио je озбжљно жа тако радикалаж начжн, да га je Платон жазжвао полудеджм Сокрахом..