Topola

Изводећи конзеквентно мисао о унутрашљој слободи и о задово љењу самим собом, Д н о r е н je порицао да припада некој~одређеној \| заједници, државж н називао се »грађашшом света«, к о см о поI л и т о м. Тако je овај киник, кога су исмевалж као карикатуру, први * убадио у свет идеју о целом човечанству као једној велнкој јединпцп. Ми ћемо доцније видети. да оваЈ прелаз од екстремног инднвпдуализма ка универзализму нзражава један до сад слабо запажен али врло важан содијолошкп закон, који се показује актнван у најразноврснијим периоднма, и који je по развитак етнке врло важан. А да je тај прелаз занста заснован потпуно у духу Сократовом, вдди се из тога. да се у старом веку у прилпкама и о самом Со к р ат у пржповедало, да се називао светским грађанином, што се, додуше, тешко може довести у скчад са његовом ггрпврженошћу родноме месту*). Како му драго, тек je Д п о г е н створивши име и појам светскога грађаннна учинио врло важан корак у напред у развнтку моралне свести. Стоиди, које смемо да сматрамо философским наеледницима киннчке школе**), енергично су даглашивали заједнпцу свију људи, и одлучно заступали аутаркију моралне свести. Али како стоиди нису само јако утидали наГхришћанскЕ мжслени свет у старом веку. него и на фнлософију новијет времена, нарочито на Д е к а р т а. ! Сп и н о з у и К а н та, то су тако моралнж принципп Сократовн дејствовали до наших дана, и данас још дејствују. Како рекосмо, кпнпци су веровали, да се најсигурније може доћн до аутаркије моралне свестп немааем потреба. Да би се човек могао развпти до те незавпсностп, потребно je да позна најпре ншптавнло онжх блага, за којима највпше теже људп. Даље je потребна »сократска снага« за савлађивање чулних нагона и непрестано „»жежбаљесс у—тпм. -па.влафивању. Kab последида тог-дтепрекидног рада. који су кинпци упоређпвали са радовнма Xер к улов п м, јављало се, нарочпто код Диог е на, јако осећање унутрашње сигурности. које je изазвало весело душевно расположење пспољено у његовом глчтеријпрттолг втпту. често врло драстичном алн ii врло згодном. Та веселост, која je свуда дејство унутрашње слободе лежн такође на путу којл je С о кр а т показао и којим je сам лшао. Хефдпнг je у својој лепој књизп о »великом хумору« назвао Сократа с пунпм правом једним од највећих

*) Тако налазпмо код Цицера, Туск. V. 37, 108. белешкЈ", да je Сократ на пптање, какве je народностп, одговорпо: »грађанпн света«, сматрајућп се становипком п грађаипном делога света. То псто каже п Еппктет, Дпо. I, 9.

*'*) Зено, оснпвач стопчке школе бпо je ученик кпнпка Кратеса.

174