Topola

хуморжста*). Зато није нжкакво чудо, што je другж један Сократ о в ученпк тражпо да дође до унутрашње слободе не лишавањем, као кпнжцж, него суперијорндм уживааем. To je био Ари ст ип, оснивач кнренапчке школе. За њега није циљ жпвота уопште неодређено стање бдаженства. seh сада непосредно доживљено чулно з а д о вољ ство. Оно не сме битж тако јако7 тако плаховнто. да обујмп целога човека, напротжв мора да налпчи »благоме покрету«, тако да мудрац увек стоји над љим уживајућп га потпуно свесно. Аристип од фжлософа, да у свакој пржлждж у животу уме да нађе оно што причињава највжше задовољства, ж да уме то дотжуно супериорно да ужива. Дакле и он тежж за чнутрашњом сдободом. за независношћу од судбине. дајућп тако Сократовој основној мжсли о аутаркжји, нов особенж облжк. Свој љубавнж однос према сдавној хетерж Ла ж с ‘ означава Аржстпп речжма: »Ja сам жрседник, а не посед« or>7. s/ofiai). X о р ад ж ј е карактержше учење Аржстипово врло згодно стиховжма: »Враћам се понова на изреку Аржстжпову ii покушавам да потчиним ствари себж, а не себе стварима«**). Дакле, док су кжници тражилж да дођу до незавнсности лжшавањем и одрицањем, снажним савлађжвањем чулних жагона, веровао je Аржстип да he доћп до уиутрашње слободе путем ум.ерене рад о ст и. Он je тжме исказао једну врло важну етжчку мисао, чжја се важност, додуше, само с.поро и додкан познала, па се можда још ни данас не ценж довољно. Е п ж ку р, којж je пржмжо ту мисао, важжо je дуго времена. а за многе важи још и данас за бранжоца греха. Хржшћанска je дрква. са свжм појмљжво, водила увек оштру борбу против Епжкуровог учења, које je стајало у оштрој супротностж према њеном учењу спаса. Тек су у новије време почели поједжни мислиоди да УигЛјдЈу етичку вредност рмости. Тако Спиноза (Ет. IV., 45. Пржмедба) жсказује одлучно своје уверење, да умерена радост блжже доводж савршенству ж тело ждух. Потпуно je, на сваки начжн, тек Шжлер познао етпчку вредност радостж. Јошкаомлад славжо je у својој познатој химни моћ радостж да сједжњује људе. А доцнжје, као зрео човек. озиачавао je у својжм пжсмима о естетском васпитању човека, радост, коју налазимо у лепоме ж у уметности, за најбољж пут ка унутрашњој слободж и ка правој човечностж. Г е т е je такође рекао, да je радост мајка свих врлжна. Научна етика на-

*) Hoff ding, »Der Humor als Lebensgefühl (Der große Humor)«. Deutsch von (/Diib el. Leipzig 1918. S. 170 ff.

'*) Nunc in Aristippi furtini praeceptu relabor et mihi res, non me rebus subj nngere conor. Ног. epist. I, 1, 18 f.

175