Topola

шега времена није до данас обраћала достојну жажњу тој мжсјш, те хако осхаје будућносхж, да она жохпуно - схвахж ехжчку вредност радостж, и да отуда жзведе конзеквенце за моралну науку, а особжто за васжжтање омдаджне. Адж свакако вжджмо још данас. како су разноврсни ж жлодни подсхреци Сократовж за сазнање моралне свестж. Можда се то још боље да вждетж код Платона, тог највећег ученжка Сократовог, који je у жсто време бжо ж од највећег уплжва. П л а т о н je ехжчке ждеје свога учжтеља жропшржо ж развжо на тај начжн, што се хруджо да жм да. довољну хеориску основу. Најжре je жокужхао да да етждж нсихолошку основу. По њему се душа састојж из три. дела, жз ума, жзЈхдеменжте, јуначке страсти ж жз нжске gpise пожуде. Ако треба да свж тж деловж хармонжчно заједно делају, онда мора ум да влада, како жлеменжтом страшћу тако ж чулном жожудом. У джјалогу у »Федру« служж се Платон сликом, која je жосхала славна. о двоколждама, које вуку два коња: крдбросх Ж/пржуда, а којжма ужравља ум као кочжјаш. Ако дакле у душж постојж тај однос међу поједжнжм: деловима, онда она садржи здравље, хармонжју, ж то схаље назжва Платон правичнош ћу. Алж се бжће те најважнжје врлжне, жо његовом уверењу. испољује много јаснжје, ако се њенж условж не жотраже у дужга жоједжнда, већ у самој државж. Као што je жознахо, Пдахон je у свом најчувенжјем делу, у »Полжтејж« жзнео план једне ждеалне заједнпде, у којој хржма деловжма дужхе одговарају трж разна стал е ж а. Ум жредсхавља' сталеж »чудара«, чжја je дужност да ужрављају државом. »Јуначно« ({hjposiöes) репрезентује класа »домоћнжка« жлж ратнжка, чжја je дужност да бране државу. ТреФж je схалеж хежака ж занатлжја. Он одговара у холжко нжскпм нагошша. у колико жма да жржбавља све што je нужно за задовољавање чулнжх- потреба, дакле храну, одело, стан ж др. Ако бп свакж у тој држави чжнжо »своје« т. ј. оно за шта жоказује највжше сжособносхж по своме рођењу, по својој джсжозжцжјж ж своме васжжтању, ако бж, даље, класа »чувараУ' бжла довољно научжо,- фжлософскж д морално спремна, да увек наређује оно жгхо хреба, онда бж се сваки иоједжнахфдобро ocehaoj ж целжна бж бжла јединствено, хармолиски учвршћена ж жо хоме трајжа. To je, ехо, правжчносху велжком, која се опех ж ту састојк у хармонжској сарадњп свжх делова*).

*) П ла т о н прпказује нрво биће правдчностп у државп, а по том показује у једној врло духовитој ошгшрној расправп, да правичност у души поЈедпнца почива на иетим основама као п у држави. (Полнт. IV, с. 11—19, р.43б —445; т немачком преводу од Хорнефера, стр. 131—145.)

176