Topola

додази он до важног резултата, да се врлжна састоји у разумној актжвностж душе. Арнстотел je такође познао Сократову интелектуалжстжчку једностраност, пс правом му жребацује. да Je занемарио ирацпоналне делове душе (та алоуа чјлј/д;).' Baro' често нстиче важнбст навжке п енергжје воље по морално развиће. Алн када Аристотел разумној актжвностн душе поглавито ставља у задатак, да пзбегава свуда крајностж и да нађе праву средшну, он овпм нстиче једну одвшпе ознаку, која није ни најмање карактерпстична за бжће моралног захтева. Нпје без пнтереса чжтатж. како Аристотел представља поједине врлжне по том пришшпу, на пр. штедљжвост, означавајући je среджжом жзмеђу тврдичлука ж распикуЈк-пЈа. храброст среджном између слобофе' н смелбстж. Само што он нжје у стању да свуда сжроведе тај приндип; а мж морамо данас отворено pehn. да фжлософжја средње лжније нжкако нжје у стању да достојно оденж највећа дела" херојског одушевљења или-јуначког самопрегоревања. Па ижак остаје Нжкомахиска етжка једно врло занимљжво дело. Тешка алп врло темељна расправљања о правичностж у петој књизж, топлосрдачнж и ,чуховжтп ожжс дрдјалељства (у 8. п 9. књизж), слављење живота пос.већеног умном жосматрању. слављење које такорећи уздж;ке душу (X кн>.) све je то изразжто ж од трајне вредностж. Нужном допуном својој етицж означава Аржстотел на крају свога дела науку о д р ж а. в ж. Нажме. по његовом je уверењу човек по природи соди, јално бжће, које може своје сжле само у заједнжчкомжжвотупотпуно \да развжје. Човек без државе јесте. како се Ари ст от е л жзраачава. животжња жлп Бог. »Полжтиком« жма, по сожственом сведочанству Аржстотеловом. да се заврши философжја која се односж на човечанско (Erk. Xik. X, 9). 0 овом ремек-делу жроговорпћемо још једном доцнжје. Јел инс ко- рнм ск и пержод грчке фжлософије, којж je наступио жосле Аржстотела, особито je важан жо развитак етжке. Мале грчке градске државжде губе после Александровог освајачког похода све вижш своју самостжтност, услед чега мжшљење фжлософа добија јак н ид ж в жд у ал ж с тжч к ж правад. Осим тога десило се још да je услед доба просвећености, које je претходило, у жетом и четвртом веку пре Хр. вера у наслеђене богове изгубжла своју моћ над душама. Онда je поједжнад. којж je остао упућен једжно на самога себе, попхто je жзгубпо своје богове ж своју државу, захтевао од философжје све оно што му je ранжје била-дала вера и држављанство. Свако je чезнуо за душевним снокојством, "за унутрапЈњом Дезависношћу ж за личном срећом. То су разлозж због којжх у фжло-

178