Topola

180

у сопствени ум. За највеће благо не сматрају они задовољство. већ слободу од свију страсти, апатију. Да бж човек њу постжгао мора видити такаи живот који he бжтж у потпуном скл ад у са природом. Стонцк као ж Епие ур, заснжвају своју етику на једној одређеној фплос офжј и природе. Она je код етоика у жсто време ж материј алнстичка ж пантеистичка. За њих je део свет велико живо тело, чжје све делове прожима божанрки праогањ дахбм живота (пнеумаф Пнеума постоји у разшш степенима чжстоће ж финоће. У неорганским телжма она одржава делове у заједнждж, код биљака ж жжвотпња ока je извор живота. еоји сам себе У човеку она дела као душа. која разумно долазж до сазнања и тежи за оним што je разумно. У прпроди влада законитост, коју нико не сме да прекрпш, и коју стоици називају »судбпном«. Али уједно божанскж праогањ. нз кога je понжкао свет, дела као ум који све сазнаје и као жнтелжгенција Еоја поставља диљ. Поред неунољжве судбжне налазж се провжђење које се добродушно стара. Да, једно je ж жсто реално. материјално бжће,- које врши обе фунЕцпје, каузалио остваржвање свега збжвања ж извођење тога збжвања за најлепжш. најбољж ж иајпаметннјж джљ*). Човек у своме »водећем« делу дупре располаже једном духовном силом icoja je по бићу једнава божансвом светском уму. Ако он свој ум потпуно развжје, тако да буде у стању да савлада узнемирујуће нагоне и афевте, онда испуљава своје право опредељење, стжче врлнну и- налазж у њој своју праву ж трајну cpehy. А како je, као што смо већ реклж, људскж ум у суштжнж једнак божанском светском уму, то je ж жжвот којж одговара томе уму, ж у коме се врлина састојж, уједно ж у потпуном складу са светским умом којж одређује природнж ток, ж према томе у с-Еладу ж са прнродом. Оснивачи и прве главе стожчже шволе (3 ен о, Кдеант, а иарочито Xр ж з нп) развијају ову науку строго конзеквентно. Ко жжвж по уму, тај je потпуно незавжсан од судбине, слободан од страстн, савршен врлином те тако уједно и савршено срећан. Тај je иримно у своју вољу божанство, ж зато je постао раван ботовжма. Овај ждеал мудрада описују стожцж најјачжм жзразжма, и не могу довдљно) да га се нахвале. Напротжв, ко није у стању да своме уму д& вДаст, остаје незналпца, љега страстж и пожуде бадају тамо амо, те зато не може нпкада постжћн врлжну. па према томе

*) У своме излагању стодчког учења држао сам се одличног приказа Ханса фон Арнима (Allgem. Geschichte der Philosophie) стр. 219 ff. y збирцп' >Die Kultur der Gegenwart«.